Helenistička astrologija

Helenistička astrologija

Naslov “helenistička astrologija” u sebi obuhvata, ne samo praksu astrologa koji su bili Grci, t.j. Heleni, niti astrologiju koja se praktikovala u okvirima grčke kulture isključivo, već se odnosi na sve astrološke pisce i praktikante koji su koristili antički grčki jezik kao način izražavanja. Zato se, gotovo konvencionalno, danas koristi naziv „helenistička astrologija“ za astrologiju koja se praktikovala negde od 2 veka p.n.e, pa sve do 6-7 veka n.e.

Kako je nastala ova astrologija je stvar istraživanja i postoje različite teorije. Neki smatraju da je ova astrologija nastala od mitske ličnosti koja se zove Hermes, čoveka koji je najverovatnije živeo negde oko 2 v. p.n.e. i koji je napisao svoju teoretsku konstrukciju iz koje se sve kasnije počelo razvijati. Čuveni Jambikus svedoči da je čovek koji je preneo egipatske misterije na grčki jezik bio neko ko je poznavao filozofiju, odnosno atinsku filozofiju. Drugi smatraju da ova astrologija nije nastala od jedne ličnosti isključivo, već da se ona razvila spontano, tokom dugog niza godina opservacija nebeskih fenomena i zapisivanja istih kao svojevrsnog dokaza korelacije između nebeskih fenomena i događaja ovde na Zemlji, što na mundanom (svetovnom), što na ličnom, individualnom planu. Ova tradicija potiče iz Mesopotamije i Egipta. Neki opet smatraju da ovu astrologiju treba nazivati grčko-rimskom astrologijom, a ne „helenističkom“ jer postoje astrolozi iz ove epohe koji su bili Rimljani i pisali na latinskom jeziku. Primer za to je čuveni Firmikus Maternus. Pored Hermesa, postoje još dve mitske figure po imenu Nehepso i Petoziris na koje se gotovo svaki autor iz helenističkog doba poziva. To su te tri veoma bitne ličnosti koje su najverovatnije živele oko 2-3 veka p.n.e, i koje su postavile osnove helenističke astrologije, kakvu mi poznajemo danas, kroz dela koja su nam dostupna za proučavanje.

Helenistička astrologija ushićuje svojim konceptima koji su filozofskog i metafizičkog tipa. Ona ima jednu posebnu kosmologiju koju treba proučiti, ako bi želeli da shvatimo njene koncepte i praksu. Ne postoji neposredna veza između nebeskih konfiguracija, međuodnosa planeta (kao što su aspekti, njihove helijačke faze, kretanje itd.) i događaja u ljudskoj svesti, kako to moderna astrologija uči. Nebeski fenomen, poput Saturna u Vodoliji, ne ostvaruje direktan uticaj na događaj koji se odvija u čovekovoj psihi, kako to moderna psihološka astrologija uči. Taj nebeski fenomen, koji se da posmatrati, ima svoje mesto u tzv. "Kosmičkoj Duši".

Ovaj kosmološki model je bio svojstven gotovo svim većim filozofima antike. Filozofi kao što su Aristotel, Platon, stoici, pa čak i epikurejci. Kosmos je u okviru ovog freim-a bio živo biće, koje ima svoje Telo i svoju Dušu. Ono što se dešava u "Kosmičkoj Duši", ili "Kosmičkoj Svesnosti", ima korelaciju sa događajima u našem životu, a konsekventno utiče i na našu psihu, ali poenta je da se ne radi o korelacija između ovih nebeskih fenomena i čovekove individualne svesnosti, u smislu korelacije „jedan na jedan“.  Takav vid psihologizacije potiče od Kanta, a svoj vrhunac je ostvario u ličnosti Karla Gustava Junga, za kojeg se slobodno može reći da je uzrok nastanka moderne psihološke astrologije. Helenistička astrologija u sebi sadrži terminologiju koja je povezana sa celokupnim svetonazorom te epohe. Pored filozofskih pincipa i kosmologije bazirane na toj filozofiji, helenistička astrologija u sebi sadrži i terminologiju izvedenu iz same gramatike, retorike i legalne paradigme. Radi se o svojevrsnom kosmičkom jeziku. Astrološki faktori, kao što su konfiguracije ili aspekti, imaju svoj izvor ili analogiju ako volite, u legalnim paradigmama. Na primer, grčka reč koja se koristi za domicilnog vladara, ili ono što se kasnije počinje nazivati recepcijama (kad neki vladar daje recepciju planeti koja se nalazi u njenom znaku) je dekhomai (δεχομαι), što u prevodu znači: „da se pruži gostoprimstvo“, „neodbijanje prijateljstva“, „da se čuje glas gosta“ itd, što je vrlo dobra asocijacija na to kakav odnos imaju domicilni vladar i planeta koja se nalazi u njenom domicilu.

Takođe, moguće je povući logiku od legalne paradigme, koja pretpostavlja potojanje svedoka u nekom pravnom slučaju u sudnici.  Analogija sa Kosmičkim sudom je veoma objašnjiva sama po sebi, gde je svaki vladar neke planete, ustvari, svedok pred kosmičkim sudom u korist te planete. Zato su postojala vladarstva kao što su domicilni vladar, egzaltacioni, triplicitetni i terminski vladari. Čini se da dekanski vladar nije imao ulogu dispozitorstva, kako se to koristilo i numerisalo u kasnijoj arapskoj tradiciji.  Svaki zasebni vladar je zasebni svedok pred Kosmičkim sudom i daje svoje ingerencije u odnosu na planetu kojom vlada. Negativnim se uticajem smatrala situacija kada planeta ne vidi znak kojim vlada, jer upravo je njeno svedočanstvo na neki način umanjeno u prilog stvari koje ta kuća označava kao i planeta koje se u tom znaku nalaze. Popularni termin koji se danas za ovo koristi jeste „averzija“, što znači da planeta ne vidi svoj znak ili planete u tom znaku, preko aspekata koji su se koristili u to doba: sekstil, trigon, kvadrat i opozicija. Polusekstili, polukvadrati i sl, nisu postojali u to vreme. Logika je bila optička, da bi planeta svedočila, ona je morala da vidi svoj domicil, egzaltaciju, termin itd. .

Koncept Sudbine je bio dobro razvijen u to doba, pa su tako postojala uglavnom 3 tipa Sudbine.
Heimarmene je bio koncept sudbine koji se povezuje sa dužnošću. To je ona sudbina koja je data čoveku kao njegova dužnost, zadatak koji on treba da ispuni u ovom svetu. Ananke je sudbina koja je povezana sa neophodnošću. To je onaj deo Sudbine koji čovek mora pretrpeti, to je ono što je njegovo i neophodno, ono što se mora desiti. U Grčkoj mitologiji ovaj tip sudbine je predstavljen ženom koja drži vreteno i to je jedna od tri Sudbine (Moire) koje donose krajne odluke, a njeno se prebivalište nalazi na početku Kosmosa, zajedno sa Saturnom. Pronoja je treći vid sudbine koja se povezuje sa Promišlju, ili onim što se kasnije naziva Božjom promisli. Stoički su filozofi verovali u ovakav tip sudbine i oni su bili saglasni sa filozofijom prema kojoj je svaki događaj u ljudskom životu vođen upravo od strane ove sudbine, Božijom promisli. Koncept sudbine unutar astrološkog sistema se vidi i po upotrebi reči moira za svaki zasebni stepen zodijaka. Svaki zasebni stepen (na grčkom moiria) nosi posebnu sudbinu. Zato su helenistički astrolozi smatrali da dve planete koje se aspektuju sa istog stepena ( ne unutar jednog stepena orbisa, već sa istog stepena!) donose nešto dublje, nešto značajnije na sudbinskom planu.
 
Još jedan interesantan kocept, i veoma pogrešno shvaćen danas, a i u prošlosti su se koplja dizala zbog toga, jeste koncept kauze, ili na grčkom aetion. Od ove je reči kasnije nastala nauka o uzrocima (aitia). To je reč koja označava uzrok, kauzu, odgovornost za nešto što se desilo. Ptolomej je bio prvi koji je pričao o nebeskom uticaju, njegova je logika bila takva da ako planete uzrokuju pomeranja u gornjem delu atmosfere i ako time uzrokuju plime i oseke, vreme i atmosferu, onda, prema toj logici, sasvim sigurno, će uticati i na nas, ljudska bića na Zemlji. Ovo nije gledište do kojeg su držali raniji astrolozi (ili oni koji su živeli oko njegovog vremena). Ptolomej, svojim naučnim umom, nije želeo da gleda na astrologiju i planete kao na nešto što se događa u Kosmičnom Umu, on je želeo da planete vidi kao uzroke. Ono što Ptolomej čini jeste distorzija jedne tradicije i jednog kosmološkog pogleda na stvari koji su imali raniji astrolozi, a koji je bio više inkliniran metafizičkoj ravni, i tako je u astrologiju uveo svoj naučni pogled na ove stvari.

Transmisija helenističke astrologije kroz Persijance i Arape nije prošla bez posledica po astrološke faktore koje su kasniji astrolozi nasledili. Postoji očigledna modifikacija o kojoj se danas vode žestoke rasprave oko to da li su pozniji astrolozi jednostavno načinili jednu evoluciju astrologije, koja je praktikovana u helenističko doba, ili su jednostavno otišli u pogrešnom smeru, modifikujući osnovne segmente te astrologije. Na primer, neki (Šmit) smatraju da se u helenističko astrološko doba, 3. kuća nije odnosila na „kraća putovanja“ niti 9. na „duga putovanja“, već da je to arapska pogrešna modifikacija. 3. je kuća bila povezana sa familijarnim vezama, pa tako, ako neko putuje da poseti svog brata, to je putovanje povezano sa 3. kućom, bez razlike koliko je to putovanje zaista kratko ili dugo, ono ipak spada u 3 kuću. Sa druge strane, 9. kuća nema veze sa dugim putovanjima, već sa putovanjima koja se preduzimaju u turističke svrhe ili u svrhu posete nekom proročištu, poput Delfskog proročišta. Ako ja živim samo 2km od Delfskog proročišta i idem na put da bih posetio to proročište, takav put će spadati u putovanje povezano sa 9. kućom, a ne 3. prema logici kratkoće samog putovanja.

Dugo se verovalo da su Dorotejeva "Poema" i Ptolomejev "Tetrabiblos" bili ono na čemu su arapski astrolozi primarno zasnivali svoju astrologiju iako Al Biruni svedoči da je Abu Mašar veliki deo svoje astrologije bazirao na Valensovoj "Antologiji". Mašalah je takođe znao za Valensovu knjigu što Vetijusa Valensa svrstava u velike izvore helenske astrologije, i to sa pravom, jer su Mašalah i Abu Mašar imali najveći uticaj na srednjevekovno latinsko doba i evropsku renesansu.

Čini se da su helenistički astrolozi koristili sistem kuća-znak. Koristili su i dinamičke podele za određivanje snage neke planete. Valens u 3. knjizi svoje "Antologije" opisuje jedan takav sistem koji je kasnije poznat kao "Porfiri sistem" mundane podele. U ovom trenutku nemamo dokaze koji bi nas pokrenuli u smeru potvrde na koji su tačno način helenski astrolozi koristili podele za određivanje horoskopskih kuća.  Gotovo svi praktični primeri koje imamo iz tog doba koriste sistem kuća-znak.

Jedno veliko Hvala Nataši što je koregovala ovaj tekst i sve njegove gramatičke greške.
Njeno izuzetno poznavanje srpskog jezika daje meni još veču motivaciju da naučim ovaj preljep jezik.

Hvala i tebi sto pises za nas internet prostor.

Mr. Spasev,
odlicno je imati tebe na nasoj strani 

Odlicna tema, meni licno zbog iniciranja price o Ptolomeju. Da li ste razmisljali zasto je Ptolomej, uprkos svom specificnom pristupu stvarima, toliko cenjen bio od strane poznijih astrologa, zasto su ga nazivali "kraljem", "bozanstvenim"...? Da li ste mozda primetili kojem filozofskom pravcu pripadaju ti velikani koji se pozivaju na njega i da li znate koje prvi i pravi inicijator odvajanja nizih od visih kosmickih uzroka? Ne bih da sama pisem i izvodim zakljucke bez uvoda, ali tema je, svakako, zanimljiva.

Mr. Spasev,
odlicno je imati tebe na nasoj strani 

Haha prvo sam mislio da je čuveni Lihin kad sam pročitao ono Mr. 
Ne znam da li Nataša zna o Lihina. lol

Nataša, Ptolomej je bio kako več znaš, grandiozno ime i prezime (Claudius Ptolomej) u njihovom "naučnom" svetu, isto kao što je Aristotel bio grandiozno ime što se filozofije tiče. Pa kad se pominjao Aristotel, dovoljno je bilo da se samo kaže Filozof, a to je podrazumevalo Aristotel.

Tema "zašto je bio toliko cenjen i poštovan" je zaista intrigantna i misteriozna u isto vreme. Možemo primetiti da kasniji astrolozi, brilijantni ljudi, kao Umar, su veliki deo svoje astrologije bazirali upravo na Ptolomeja.
Ptolomejova je Geografija bila osnovni uđbenik za učenje geografije sve do 15 stolječe.
Njegovo astronomsko delo Almagest je bilo takođe neprevaziđeno delo, čuveni "strah i trepet", sve do evolucije astronomije posle Kopernika. Bio je izvrstan matematičar, geograf, astronom, i šta još ne.
Valjda je sve to dalo sav taj glamur oko njegovog imena i sve što on piše. Mnogo od njegove astronomske pa i astrološke teorije, u to vreme nisu bili podvrgnuti ispitivanjima i kritičkog naučnog pogleda kakav mi poznajemo danas.
Mislim da se tu krije razlog zašto je svaka njegova reč vredila "zlato" za ljude u to vreme.

Ali cenili su ga i umovi poput Ibn Arabija, recimo. Tesko da je njemu izmakla osnova kritike koju danas upucujemo Klaudiju. Gotovo svi Arapi da znam, pa posle njih Evropljanin Bonati, su ga vanredno cenili, a sami su zastupali jednu drugaciju filozofiju. Ja sam temu negde nacela kada sam pisala o magiji ovde i napomenula da su neoplatonisti izneli najbolji opis astroloskog mehanizma. Iako vecina veruje da su neoplatonosti (prema imenu koje nose) neki novi platonisti, oni su, zapravo, filozofi koji su donekle pomirili i pomesali, isprepletali Aristotelovu i Platonovu filozofiju. Citava klasicna i kasnija helenska grcka epoha, vrlo grubo je bila podeljena prema filozofiji ova dva velikana. Astrologiju ovo nije mimoislo. Za razliku od spiritualno orjentisanog Platona, Aristotel je daleko vise fizicar u prirodnjackom smislu reci i Ptolomej je, to se i zna u teoriji, cisti aristotelovac. U to vreme uzroci medjudejstava kosmickih nivoa uopste se nisu dokazivali, vec su se samo objasnjavali. Percepcija stvarnosti bila je jedini oslonac. Za razliku od nas danas, oni su bili "naivni" jer su verovali da prvi i poslednji uzrok svih stvari povezuje ista inicijalna stvar koju je Aristotel video u prvom pokretu i prvoj materiji. Ono sto je Klaudije ucinio jeste da je, na neki nacin, hijerarhizovao, uslovno receno, univerzalne uzroke. Kako se manifestacija poklapa na svim nivoima, za to doba je bilo sasvim normalno da se fizicki uzrok prema poreklu stavi u istu ravan sa metafizickim. Astrologija i astronomija su bili celina, zakon i logos celog univerzuma i njihovi mehanizmi su se posmatrali kao integralna, ali hijerarhicna celina. Ja sam onomad i rekla da ono sto je uticaj tada, danas je simbol, jer posle naucne revolucije uzroci promena (generacije i korupcije) u ovom svetu vise nisu istog porekla. I dok je fizicki uzrok Ptolomeja tek najblizi i najnizi oblik prve manifestacije, danasnjem naucniku taj fizicki uzrok ostaje sve i svja. Fizicaru danas ne mozes dokazati pprimum mobile ili Aristotelovu kristalnu sferu i zato je naucniku fizicki uzrok sve, ali Ptolomeju to je tek ona promena koja je najbliza lunarnoj sferi, koja pripada sublunarnom i koja je integrisana u fizickom svetu, ali preko neopazivih etericnih kategorija. Uopste nema sumnje da je Klaudije bio aristotelovac i, onako kako su mene ucili filozofiji, Aristotel je inicijator, prvi zacetnik onoga sto ce se 20 vekova posle njega izroditi u naucni metod. Neoplatonisti, koji istorijski na scenu dolaze posle Ptolomeja, ovo su izgleda razumeli. Razumeli su da je univerzum hijerarhizovan, ne samo na idejnom, vec i na fizickom nivou i da sve nivoe povezuje jedna, prva nit koju monoteisticki mistici nazivaju hipodinamijom postojanja. Ovo je savremenoj nauci totalno strano i neprihvatljivo, ali Ptolomeju nije bilo i zato je on klasik. Srednjevekovni Arapi sigurno nisu spadali u korpus ucenih ljudi koji nisu mogli da prepoznaju ovakvu njegovu revoluciju. Ta "revolucija" i nije bila do kraja njegova vec inicijalno Aristotelova, a Arapi su bili, ili aristotelovci ili neoplatonisti, sto znaci aristotelovci jednim delom. Neoplatonizam objedinjuje sve uzroke, sa svih nivoa kosmicke hijerahije i zato su plima i oseka jednako astroloska i astronomska stvar kao i laboratorijski nedokaziv prvi pokret iz kristalne sfere iznad vidljivog kosmosa. Onog trenutka kada su ovi uzroci razdvojeni i kada su poceli da se postuju samo oni koji se laboratorijski mogu, ne samo objasniti, vec i dokazati, nastala je naucna (materijalisticka) revolucija. Fizicka sila nije nesto sto je strano i sto ne pripada onome sto su hermetisti platonisti nazivali kosmickom dusom, vec je ona uzrok elementalnih korupcija i zato Ptolomej njima, koji su u kosmicku dusu verovali, nije bio cudan. On je "samo" odvojio nize od visih uzroka. Prosto, to mu je bila specijalnost dok je gore pomenutom Ibn Arabiju, recimo, specijalnost bila platonisticka idejna sfera, ali i ta Ptolomejeva fizicka sila i Platonova idejna sfera pripadaju integralnoj celini hijerarhizovanog kosmosa koja se unistava i dezavuise stupanjem na istorijsku scenu naucnog metoda.

Mislim da postoji knjiga koju se kanim da pročitam a koja bi nam razrešila mnogo dileme oko niže i više manifestacije i aristotelov sistem kauza.
Knjiga o koju pričam je Ibn Rushd aka Aveorroes - De Caelo. Nažalost, ne vidim da je prevedena na engleski, a mrsko mi je da je čitam na latinski. To su komentari na Aristotelov On the Heavens.

Pitaj nekog profesora filozofije. Njih barem ima svuda. To su bazicni principi i ako i ima razlicitih intepretacija, sve je to moralo biti predjeno na osnovnim studijama. Ipak, vrlo kratko, Ptolomeju se moglo da afirmise fizicki kauzalitet, nama danas to vise nije dozvoljeno zbog promena koje su se umedjuvremenu desile i koje su dovele do odvajanja fizike od metafizike.

Ja cu se potruditi da u narednom nekom periodu izlozim sistem Aristotelovog kretanja onako kako je to meni nastavnica filozofije u gimnaziji objasnila. Ona je, da bi nam to najjednostavnije objasnila, napravila pokretni model sfera u obliku kupe, sa rotirajucim drvenim kuglicama i inicirala taj metafizicki prvi pokret. Problem sa modelom bio je taj sto potpuno haoticno kretanje elemenata u sublunarnoj sferi nije mogla da prezentuje jer, prema Aristotelu, svaki element od cetiri ontoloska ima drugacije kretanje u odnosu na savrseno sfericno iz visih planetarnih sfera. Posledica toga je naizgled haoticna manifestacija svih kretanja u nasem, zemaljskom, svetu.  Prvi pokret istovremeno sve stavlja u kretanje, ali prema razlicitim ritmovima i oblicima putanja. Aristotel je dokazano u krivu kada je priroda fizickog kretanja u pitanju, ali je u pravu iz perspektive opservacionog utiska, kao i u slucaju velikih astronomskih sistema. Dakle, moj izvor nije glamurozan vec uciteljski, bazicni i stoga vrlo koristan za pocetnike. Kada budem isla do mojih potrazicu skriptu njenih objasnjnja i sastaviti tekst. Sve sto se na netu moze naci prilicno je izolovano, konfuzno i ponekad kontradiktorno.

Preneseno iz udžbenika filozofije ''Filozofija'' Arna Anzenbachera, str. 72.-77. :


Sustav razlika

Sada ćemo radi pregleda pokušati zajedno misliti sve tri aktualno-potencijalne razlike /bitak -  bit, forma - materija, akcidens - supstancija). Pritom, dakako, može biti riječ samo o diijalektičkom sklopu u kojemu pokazani momenti ono zbiljsko proizvode kao rezultat. Polazimo od razlike bitka i biti :

Akt bitka (aktualnost svih akata i savršenost svih savršenosti) recipira se (prima) i limitira (ograničuje) u sustavu biti (pasivne, limitirajuće potencije). Limitacija se u biti zbiva tako da bitak time stupa u razliku forme i materije te tako dobiva odredbu prirodne, materijalne supstancije. Forma i materija se nadalje u prirodnoj supstanciji rastvaraju u properijatete, dakle u one akcidense koji slijede iz supstancije kao takve. Iz međusobna djelovanja supstancija slijede slučajni akcidensi, koji dovršavaju odredbu konkretne supstancije, pravog bića. Rezultat je prirodna supstancija u njezinoj punoj konkretnosti. Naravno, s tim se dijalektičkim sklopom ne slažu svi ontolozi. To ovisi prije svega o tome do kojeg se stupnja temeljitosti ontološko pitanje protegne. Mnogi ontolozi eliminiraju ovdje izloženo pitanje, koje potječe od ARISTOTELA, i praktički se ograničuje na analizu kategorija ili na sažetak rezultata prirodnih znanosti.

Ontološka kauzalnost

Načelo kauzalnosti (lat. causa = uzrok) različito se formuliralo: ''Sve, što biva, nužno biva zbog nekog uzroka (PLATON), ''Ništa ne biva bez razloga'' (AUGUSTIN), ''Sve se promjene zbivaju po zakonu spoja uzroka i učinka'' (KANT). Načelo kauzalnosti filozofijski je važno u barem tri smisla :

- u ontološkom smislu : tu je riječ o tome da se načelo kauzalnosti razumije kao načelo bitka

- u transcedentalnom smislu (ja-filozofija) : tu je riječ o tome da se načelo kauzalnosti razumije kao transcedentalno načelo spoznaje

- u znanstveno-teorijskom smislu : tu je riječ o tome da se načelo kauzalnosti razumije kao metodičko načelo istraživanja pojedinih znanosti.

Ta tri aspekta isprva jedan drugome nikako ne proturječe.



ARISTOTELOV nauk o uzrocima


ARISTOTEL, koji je filozofiju odredio kao znanost o zadnjim uzrocima, to je pitanje diferencirao u četiri smjera :

Uzrok nekog bića je, dakle, najprije ono što ga konstituira (nutarnji uzrok). U slučaju neke kuće bila bi to s jedne strane forma koja odgovara graditeljevu planu, a s druge građevinski materijal, dakle, materija od koje je kuća načinjena. No, uzrok je bića i svrha, ono ''radi čega'' njegova tubitka. Svrha potiče na nastajanje bića, dakle mobilizira djelatne uzroke. Tako je svrha kuće stanovanje i graditelji grade radi te svrhe.

Uzroci :


1) nutarnji

~ 1a) Što?  /formalni uzrok/

~ 1b ) Iz čega? / materijalni uzrok/


2) vanjski

~ 2a) Čemu? /svršni uzrok/

~ 2b) Otkuda? /djelatni uzrok/


Filozofija pita o zadnjim uzrocima. Zadnji formalni uzrok je supstancijalna forma, zbog koje biće pripada svojoj vrsti. Zadnji materijalni uzrok je prva materija, kao zadnje ''iz čega''. Pitanje o zadnjem djelatnom uzroku i o zadnjoj svrsi bića, dakle o zadnjim vanjskim uzrocima, od PLATONA je filozofiju dovodilo pred problem filozofske teologije. Sljedeće je razmišljanje dokazivalo neotklonjivost tog pitanja : Svako je biće po svojoj supstancijalnoj formi usmjereno prema cilju i svrsi. Kako kozmos nije kaos, među svrhama mora biti i nekog reda, pa tako i neke zadnje svrhe. Problem o kojemu je ovdje riječ je problem teleologije (grč. telos = cilj , svrha) i na njega ćemo se vratiti. Pitanje o prvom djelatnom uzroku neposredno je slijedilo iz analize odnosa akta i potencije.


Kauzalnost i nauk o aktu i potenciji

Načelo kauzalnosti poglavito se razumije kao načelo djelatne uzročnosti pa se utoliko razlikuju kauzalnost i teleologija. Načelo kauzalnosti kao načelo djelatne uzročnosti možemo iz nauka o aktu i potenciji prikazati na sljedeći način:

Ništa ne može istodobno i u jednakom smislu biti u aktu i u potenciji, jer bi inače nastalo proturječje. Čaša ne može istodobno biti aktualno i potencijalno puna; ili je aktualno puna i potencijalno prazna, ili je aktualno prazna i potencijalno puna. Budući da je sada svaka promjena prijelaz iz potencije u akt, a ono što se mijenja ne može istodobno biti oboje, akt mu mora pridolaziti od nečega drugog, koje je samo u aktu. To drugo je djelatni uzrok. TOMA AKVINSKI to izvodi na sljedeći način :

Ali ništa se iz potencije ne može prevesti u akti osim nekim bićem koje je u aktu; tako ono što je aktualno toplo, recimo vatra, djeluje na drvo, koje je potencijalno toplo, tako da ono postaje aktualno toplo, te ga time mijenja i preobražava. Nemoguće je da jedno te isto može u jednakom smislu istodobno biti u aktu i u potenciji, nego ono to može samo u različitom smislu. Jer ono što je aktualno toplo ne može istodobno biti potencijalno toplo, nego je potencijalno hladno. Nemoguće je, dakle, da je nešto u jednakom smislu i na jednak način pokrečuće i pokrenuto ili da sebe samo pokreće. Prema tome, sve je, što se kreće, pokrenuto od nečeg drugog. (STh, 1, 2, 3). Primjeri kojima se služi TOMA vremenski su uvjetovani, ali ipak dobro oslikavaju argumentaciju.

Načelo kauzalnosti u antici se najprije javilo u sljedećem obliku : ništa se ne pokreće samo. Sve što se kreće pokrenuto je od nečega drugog. Ali tri izložene razlike akta i potencije otkrivaju tri različite smisaone razine ontološke kauzalnosti:

~ Supstancija - akcidens : tu je riječ o kauzalnosti na polju akcidentalne promjene, koja se najprije razmotrila na primjeru kretanja. Materijalna je supstancija u svojoj trenutnoj akcidentalnoj određenosti rezultat raznih djelatno-uzročnih mnogih činitelja. Nijedna akcidentalna ne slijedi bez djelatnog uzroka.

~ Materija - forma : i svaka supstancijalna promjena (nastajanje i propadanje) u znaku je kauzalnosti. Prva materija ne proizvodi formu, već joj formalni akt mora biti dodijeljen od nekog djelatnog uzroka. nijedna supstancija nije uzrok sebe same.

~ Bit - bitak : sa strane biti, njezino aktuiranje bitkom je neobjašnjivo. Sve konačno, ako je konačno, uzrokovano je.

Slijedi još jedna važna konzekvencija : ništa nije dovoljan razlog za neki učinak savršeniji no što je ono samo. Uzrok objašnjava učinak samo ako je savršenost učinka ne nadmadušuje savršenost uzroka (odnosno njegove aktivne potencije). Nijedan uzrok ne može dodijeliti više aktualnosti nego li je ima.

Vidjet ćemo kako je znanstveno-teorijski pojam kauzalnosti neusporedivo slabiji od ontološkog koji rezultira iz nauka o aktu i potenciji. Ta je dva pojma kauzalnosti nužno držati striktno odvojenima. Znanstveno-teorijski pojam orijentira se isključivo prema praksi pojedinih znanosti u kojima nalazi svoj smisao i značenje. On nema ništa zajedničko s ontološkom ili transcedentalnom analizom.

Sažetak


~ Sve je zbiljsko rezultat dvaju momenata. To su moment aktualnog bitka, dakle akta, i moment mogućeg bitka, dakle potencije.

~ Neko stanje nazivamo dijalektičkim ako se može pojmiti samo kao rezultat dvaju suprotstavljenih momenata koji se odnose jedan na drugi.

~ U akcidentalnoj promjeni pokazuje se aktualno-potencijalna razlika akcidensa i supstancije. Akcidensi su odredbe supstancije koje se mogu promijeniti dok supstancija ostaje jednakom. Supstancija se pojavljuje samo u svojim akcidensima.

~ Kategorije su najviši rodovi predikata koje možemo izreći o biću. Svaki predikat pripada nekoj kategoriji.

~ U supstancijalnoj se promjeni (nastajanje i propadanje) pokazuje aktualno-potencijalna razlika forme i materije. Prirodna je supstancija rezultat tih momenata. Prva materija, kao pasivno-potencijalni princip neodređene odredivosti, utemeljuje kontingenciju, individualnost i jedinstveno-mnoštven karakter prirodne supstancije.

~ Po TOMI AKVINSKOM, aktualno-potencijalna razlika bitka i biti pokazuje najtemeljniju ontološku strukturu te tako objašnjava bitnu konačnost bića.

~ Ontološki pojam kauzalnosti slijedi iz nauka o aktu i potenciji : kako ništa ne može istodobno i u jednakom smislu biti i u aktu i u potenciji, ništa nije uzrok sebe sama. Svaka akcidentalna promjena, svaka supstancijalna promjena i svo konačno biće uopće zahtijevaju dovoljan uzrok.

~ Aspekt jedinstva potječe iz supstancijalne forme, a aspekt mnoštva (kvantitete) iz prve materije.

Hvala Tora, mnogo. Ostaje da dodamo pricu o njegovoj fizici i kretanjima sfera.

Kako bi Torin post zaista mogao da se razume, valjalo bi, koga to interesuje i kada bude imao slobodnog vremena dovoljno da se koncentrise, da procita o sustini metafizike. Sigurna sam da vecina pogresno razume ovaj pojam. Ovo sto cu vam dole dati, citajte pazljivo i citajte dugo. Ja nisam mogla da vam prepricam jer je stvar toliko obimna i toliko usporena da ritmom dva koraka unazad, jedan napred, nije moguce dati smisleni sazetak za nekoliko postova na forumu. Obavezno za procitati i citati kroz duzi vremenki period. Ne moze se o Aristotelu i Platonu bez ove prethodnice. Uopste, pristup filozofiji ne poznaje precice i brzake i zato nije stvar popularna za ucenje, ali jeste stvar bez koje se astrologija i sam Ptolomej ne mogu razumeti. Astrologija je nastala unutar vrednosnih referenci presokratovske filozofije, zatim Platonove (skupa sa njim pitagorejske), Aristotelove i stoicke, a rezultat posebne astroloske filozofije, u pravom svetlu i sjaju, otkrice se kroz neoplatoniste. Fizika i meta ta fizika odnose se jedna prema drugoj kao posebno prema opstem, kao regionalno prema globalnom. U tekstu cete prepoznati kategorizacije u vezi sa predmetom antickih disciplina koje sam iznosila ovde na forumu, u jednoj replici u vezi sa inspiracijom u astrologiji i u tekstu "Izmedju vere i gnoze". Razumevanje odnosa izmedju fizike antike i prve fizike (metafizike) moze objasniti Ptolomejev nacin koji nije nista drugo do objedinjavanje fizickog i metafizickog, prema principu odnosa opsteg i reginonalnog (pojedinacnog) jer ih "prvi pokret" objednjuje i to je, za ta vremena, bila ne tako neobicna stvar. Fizicka zakonitost je samo niza manifestacija prve uzrocnosti koja se manifestuje u nasem delu univerzuma. Obizorm da je univerzum uredjena celina, te zakonitosti ne mogu biti izvan nje i njoj suprotne. Problem za astrologiju nastaje onog trenutka kada fizicku zakonitost opredelimo kao prvu referencu (scijentifkujemo predmet). Metafizika objasnjava sirinu ove panuniverzumske konstante koja se jednako odnosi na fiziku (zakonitosti elementalnog nivoa) i na etericne Aristotelove sfere. Kretanja njima svojstvena nisu jednoobrazna, ali im je pocetna vrednost zajednicka. Ja cu, kako sam obecala, napisati jos jedan tekst o Aristotelovoj fizici i kretanjima, a ovo najiskrenije preporucujem za dugu i temeljnu kontemplaciju. Nemojte zuriti. Pojmovi poput bica, supstancije i njene derivacije aksidensa, u prilozenom su detaljno objasnjeni. Necu dalje o ovome, preuzmite i citajte dugo i vise puta. Tradicionalni astrolozi bez razumevanja ovih stvari nisu se ni mogli baviti astrologijom. Inace, sam Aristotel astronomiju uvek naziva astrologijom. Rad pripada doktoru filozofije, diplomcu beogradskog Filozofskog fakulteta i profesoru ontologije na Filozofskom fakultetu Novosadskog univerziteta. Referenca dovoljno akademska da se na istu mozemo pozivati. Generalni problem u vezi sa filozofijom jeste njen nedovoljno jasan jezik. Prvo sto ste se, najverovatnije, pitali kada ste se susretali sa filozofskim izlaganjima, jeste "zasto mora ovako komplikovano, cemu taj besciljni izraz...". Mora, iz prostog razloga sto, kada se jednom iz prvog izvora, na savremene jezike, prevede filozofska kategorija i pojedinacni pojam, gotovo je nemoguce za isti naci i sinonim. Ja sam se usudila, a to nije dozovljeno tek tako raditi, da za aksidense recimo upotrebim izraz derivacija. Prva od nekoliko najtezih zadataka u pristupu ovako apstraktnom razmisljanju jeste pronalazenje odgovarajuce reci. Zato bi bilo dobro da pojmove na koje nailazite u tekstu, a koji vam se cine nedovoljno dobro objasnjeni, izdvojite na papir ili elektronski dokument i kako dalje u tekstu nailazite na isti, kroz razlicite kontekste, izdvajajte i sva moguca objasnjenja i varijacije. Ovako sam ja radila. Ovako sam i naucena da radim.

"Mali broj ljudi shvata da se sudovi ne smeju ni olako ni neodgovorno donositi; jos manje je onih koji su spremni da se vrate Aristotelu i pokusaju da kod njega i njegovog ucitelja Platona potraze ne resenja vec podsticaj misljenju koji njihovim duhovnim svetom sve vreme provejava. Lako je nesto odbaciti, no mnogo je teze prazan prostor ispuniti novim smislom.

Mi zivimo u praznom prostoru, u prostoru koji su delom nasi prethodnici razgradili, ali u kojem mi, kao ubedjeni postmodernisti, nismo ostavili ni kamen na kamenu. Za iskorak napred mora se uciniti i dva koraka unazad; u prvom pokusaju analizirali smo ideju prve filozofije kao prvog koji je tako nazvao metafiziku-kod Aristotela."

Za ta dva koraka unazad u astrolosku proslost, da bi je u punom i pravom kapacitetu razumeli kroz umni i duhovni kontekst u kojem je nastala, valja nam se baviti tom prvom filozofijom.

http://www.uzelac.eu/Knjige/2_MilanUzelac_Metafizika.pdf

Takođe, za oni koji su zainteresovani za uvod u Aristotela a pri tom razumeju engleski, mogu im prosljediti audo fajlove od knjigu "Aristotel for Beginners". Naslov zvuči nju ejđerski, ali se radi o veoma dobrom uvodom, osobeno za oni koji su tabula rasa što se Aristotela tiče.

Razmišljanja na temu Kalamovog kozmološkog argumenta eminentnog američkog filozofa William-a Lane Craig-a http://www.youtube.com/watch?v=OxvwoesTRuU