Slika

Astrologija i magija (3. deo)

Neoplatonistička kosmologija i princip emanacija


<<< DRUGI DEO TEKSTA <<<

U analizi gnostičkog spisa "Knjiga po Enohu" Artur Versluis, u delu u kojem obrazlaže svoje tumačenje značenja palih anđela koji su čovečanstvu preneli zabranjena znanja, pre svega veštinu ratovanja i magije, za rat kaže da predstavlja protivprirodno razdvajanje, a za magiju da je nasilje nad nebom, odnosno, protivprirodno spajanje. Ova najkraća definicija magije na koju sam u teoriji naišla je, možda, i najpreciznija, ali ista zahteva detaljniju analizu kako bi se došlo da razumevanja toga na šta je pisac tačno mislio kada je na ovako jednostavan način definisao magiju. Iz rečenog zaključujemo da postoje neka celina i neki delovi, odnosno, da postoji jedno i da postoji mnoštvo koje magijsko delo vodi ka tom jednom, kao i da postoji nešto što je protivprirodno. Naravno, kao i za sve u hermetizmu, i u vezi sa magijom moramo početi od Platona. Možemo ići i dalje u prošlost i negrčke kulture, ali, u kontekstu horoskopske astrologije i njene veze sa magijom, počinjemo od ovog autora i njegovog objektivnog idealizma. U dijalogu "Alkibijad", razmatrajući osobine i veštine koje potencijalni politički vođa, poput mladog aristokrate Alkibijada, treba da poseduje, Sokrat, u nameri da valorizuje koncept magije, upućuje na persijske prinčeve koji su obučavani u ovoj veštini koja se, na ovom mestu, definiše kao skup ritualnih procesa obraćanja bogovima. "Alkibijad" je jedan od prvih sačuvanih izvora koji zoroastrizam prvi put povezuje sa konceptom magije, zahvaljujući kojem je Zoroaster dobio istorijski status "oca magije".

Na drugom kraju platonističkog spektra, u epohi pozne antike i neoplatonizma, o magiji su svedočili Plotin, Proklo i Jamblih u svojim "Egipatskim misterijama". U IV knjizi "Eneada" Plotin kaže:

"Zahvaljujući sili simpatike i činjenici da u prirodi postoji saglasje između sličnih i nesaglasje između različitih sila i zbog raznolikosti u mnogobrojnosti takvih (sila) koje konvergiraju unutar jednog živog univeruzuma ... Mnogo je crteža i čari koji se zasnivaju na ometajućim mahinacijama jer prava magija je interna za sve i snaga njene privlačnosti i, ništa manje, njene repulsije (odbijanje) ... Prva magija i čarobnjaštvo otkrivena je od nekih ljudi koji usmeravaju te čari i magičnu umetnost jedan na drugog. Kako se njeni efekti mogu objasniti? Ljubav je imanentna prirodi i kvaliteti koji je pobuđuju, indukuju međusobni pristup silom približavanja, usađujući sasvim drugi temperament u stvarima ... oni vezuju dušu za dušu, usmeravaju dva odvojena drveta jedno prema drugom tom silom ljubavi. Iscrtavajući paterne te moći magičar sebe uvlači u istu kako bi mirno došao u posed takvih snaga sa čijom prirodom i svrhom je identifikovao sebe ..."

Proklo, atinski filozof iz 5. veka nove ere, poput Jambliha, ujedinjuje filozofsku strogost i tradicionalna paganska verovanja, praktikujući teurgiju koja doslovno znači "božansko delo", u kojem se uz pomoć ritualne magije ostvaruje mistično jedinstvo sa božanskim izvorom, sa Jednim. Kao neoplatonista on je sve stvari video kao izlivajuće produkte Jednog koje, uprkos sopstvenoj separatnosti, zadržavaju tu bazičnu duhovnu uniju. U "Svešteničkoj umetnosti" objašnjava duhovnu simpatiku i veze koje sve stvari u Kosmosu drže na okupu, način na koji partikulariteti bivaju povezani u tom lancu duhovne simpatike, obezbeđujući filozofsko opravdanje za efikasnost vradžbina i magije. Ovaj filozof je najviše uticao na renesansne platoničare Marsilia Fićina i Kornelija Agripu:

"Kao što ljubavnici ostavljaju sve što je prijatno za njihova čula kako bi dostigli izvor svega koji je dobar i shvatljiv, na isti način sveštenici, posmatrajući kako se sve stvari sadrže u svemu na osnovu simpatije vidljivih jednih prema drugim, ali i prema nevidljivim, grade svoje svešteničko znanje. Zadivljeni da otkriju poslednje u prvom i prvo u poslednjem. Na nebu videše da zemaljske stvari deluju na nebeski način, a na zemlji prepoznaše nebeske stvari u zemaljskom obliku ... Na zemlji je moguće otkriti sunca i mesece, a na nebesima svo bilje i kamenje i životinje žive u Intelektu. Posmatrajući tako stvari i povezujući ih sa nebeskim bićima drevni mudraci spustiše božanske moći međ' smrtna bića jer sličnost je dovoljna da pridruži bića jedna drugim. Ako, na primer, neko zapali fitilj i stavi ga pod svetlost lampe nedaleko od plamena, videće da je ista osvetljena, iako netaknuta plamenom. Po analogiji takvoj možeš razumeti vezu niskih sa visokim stvarima jer sve su one prepune bogova. Zemaljske su ispunjene nebeskim, a nebeske nadnebesnim i svaki lanac produžava obilje do krajnjih članova. Jer ono sto je u Jednom ispred svega svoju pojavnost čini u svemu. Uzrok ovome ne treba tražiti u onome što vidiš očima, već intelektualnoj viziji ..."

Fićinova prirodna magija, prikazana u III knjizi "De Vita (O pribavljanju života sa nebesa)", pretpostavlja neoplatonističku tripartitnu šemu: Jedan - Intelekt - Duša. Intelekt je prva hipostaza nadkonceptualnog Jednog. Kod Fićina Intelekt se javlja pod izrazom Mens. Mens je kontigent čistih ideja. Iz Intelekta se izliva Duša sveta (Anima Mundi) koja uz pomoć seminalnih (semenih) uzroka, unutar posrednika koji se naziva Duh Sveta (Spiritus Mundi), stvara Telo sveta (Corpus Mundi) koje sadrži oblike svih materijalnih stvari. U ovom lancu bića neophodno je dodatno pojasniti pojam seminalnih uzroka. Intelekt (Nus) je istinski prvi princip, referencijalna osnova (arche) sveukupnog postojanja i nije samodovoljan entitet poput Jednog jer poseduje sposobnost da istovremeno kontemplira Jedno, kao svoju prethodnost, i sopstvene misli koje Plotin identifikuje sa Platonovim Idejama. Njegova uloga je dvostruka, da kontemplira moć (dynamis) Jednog, koje Intelekt prepoznaje kao sopstveni izvor i razmišlja o mislima koje su večno prisutne unutar njega i koje kreiraju samo njegovo biće. Nus se može razumeti i kao skladiste potencijalnih bića, ali jedino ako se takva potencijalnost prepoznaje kao večna i nepromenljiva misao Božanskog Uma, Nusa. Intelekt je nezavistan u postojanju jer ne zahteva ništa izvan sebe za opstanak. Pozivajući se na Platonovog "Parmenida" Plotin tvrdi da "misliti i biti je jedno te isto". Nus kreira produktivnu akciju iz koje potiče Duša. Kako je svrha ove hipostaze dvostruka to što obuhvata samu njegovu suštinu mora da bude od slične vrste. Moć i beznaporni izraz Jednog manifestuje se kao koherentnost misli, odnosno, savršeni umni objekti koje Nus misli neometano, večno i u potpunosti. Ideje su prisutne u njemu kao objekti kontemplacije. Plotin kaže: "Ideje nisu različite od Inteligencije, već su po sebi Inteligencija". Bez narušavanja jedinstva ovog koncepta, Plotin vešto iznalazi način kako da trajnost i večnost zadrži na nivou Božanstva. Ovo postiže uvođenjem pojma samoidentiteta svake ideje, uz istovremenu nemogućnost razlikovanja od Nusa samog, na način da svaka Ideja odjednom jeste čisto i kompletno postojanje kao i potencijalnost, seme, sposobno da dalje produži svoju aktualizaciju kao entitet različit od Inteligencije (Nusa). Pozajmljujući stoički pojam logos spermatikos (početni, semeni, preliminarni razlog), Plotin dalje obrazlaže svoju teoriju da svako postojanje jeste produkt generisan kontemplacijom njegovog prethodnog, višeg izvora. Tako Jedno u samoposmatranju stvara Nusa, a on dalje u kontemplaciji svog izvora, preko ideja, proizvodi logoi spermatikoi koji služe kao produktivna moć, odnosno, esencija Duše koja je aktivni i generativni princip bića. "Sila Duše sveta je rasuta na sve stvari kroz kvintensenciju (peti element-Spiritus Mundi), koji je svuda aktivan, kao duh unutar Tela sveta ..." (Marsilio Fićino, "Knjiga života", III poglavlje, stav 1). Dakle, u razumevanju magijskog mehanizma prvo usvajamo Plotinov koncept lanca emanacije od Jednog, preko Nusa koji daje Animu koja uz pomoć Duha sveta kreira Telo sveta.

Individualna duša je tako fragment kosmičke i kroz razumevanje sebe mi razumemo celinu Anime, Svetsku dušu. Seminalni (semeni) uzroci postoje unutar Anime kao refleksija večnih ideja unutar Nusa. Preko njih Duša sveta stvara oblike fizičkih stvari i pojava koji su tek mutna refleksija samih ideja. Fizičke stvari se odnose jednako na nebeska tela i niže, zemaljske, objekte i pojavnosti. Oblici nebeskih tela su bliža i bolja refleksija ideja jer su više na lancu emanacije i preko njih se posreduje dalje stvaranje nižih oblika. Fizičke stvari se mogu dezintegrisati i denaturalizovati. Magičar rekonstruiše tu dezintegraciju tako što preko boja, reči, invokacija, figura, šifara, predmeta, zvukova, esencija, ponovo povezuje semene uzroke sa stvarima ovog sveta.To čini kroz posredništvo Duha sveta koji je ujedinjen sa Dušom sveta. Da bi ponovo uspostavio vezu između pojedinačne duše i Duše sveta magičar pokušava da uspostavi vezu između predmeta intervencije i nebeskog tela koji uključuje ritual sa kamenjem, mineralima, biljem, od kojih svako nosi prirodu (ima simpatičku vezu) sa nekim nebeskim telom, a na osnovu prenosa unutar lanca emanacije sa višeg na niže. Talismani deluju kao prijemnici Duha sveta koji se emanira iz Duše sveta.

Moć talismana zasniva se na trima važnim svojstvima: onim manifestovanim u materijalu i obliku samog predmeta, onim okultnim koje sadrži sam oblik predmeta i okultnim koje sadrži figura, reč (sigil, pečat izveden iz numeričke zamene slova) ili cifra ugravirana u njega.

Astrologija, magija i alhemija su tri okultne hermetičke nauke, sve tri su međusobno povezane u praksi i sve tri pretpostavljaju neoplatonistički svetonazor i metafizičke preduslove. Za renesansne filozofe magija je duhovna nauka razvrstana kroz tripartitnu podelu na: prirodnu magiju, nebesku (astrološku) i božansku magiju. Prva od njih, prirodna magija interveniše nad okultnim svojstvima fizičkih stvari. Nebeska ili astrološka magija bavi se "srednjim svetom" u lancu emanacija jer planete odražavaju način na koji se Spiritus Mundi materijalizuje u pojavnosti. Planete su fizički izraz kvaliteta te medijalne veze koju Duša sveta uspostavlja između fizičkog i idejnog dela. Poslednja od tri je božanska magija koja za svrhu ima uspostavljanje mističnog jedinstva sa višim nivoima emanacije, do Jednog na vrhu.

Kada se posle izloženog vratimo na početak i Versluisovu definiciju magije kao protivprirodnog spajanja vidimo da se isto može razumeti kao čin spajanja (ljubavi) nižih sa višim emanacijama unutar neoplatonističke šeme, odnosno, kao spajanje posebnosti sa idejom preko niza emantivnih posrednika. Na isti način funkcioniše i astrologija tumačeći ispoljavanje seminalnih uzroka u ovom svetu. Magija ide obrnutim smerom. Partikularitete ovog sveta svesno, usmereno od strane čoveka, povezuje sa višim izvorima. Ljubav iz Plotinovih i Proklovih navoda se odnosi na ovo, na aktivaciju okultne sile poveznosti nižih sa višim nivoima bića.

"Najvažnije od svega, Kosmos je po sebi živ, jedinstveniji od bilo kog živog bića i najsavršeniji među njima". Fićino ovim stavom reintegriše antičko mišljenje o univerzumu kao živom, holističnom organizmu. U opsteprihvaćenom modernom, naučnom, pogledu na svet, kauzalna veza između nebesa i zemlje se obično objašnjava kao rezultat materije i energije, odnosno, kao rezultat merljivih fizičkih sila. Poneki moderni astrolog i danas je sklon da traga za dokaznom kvalifikacijom astrologije kroz neki vid magnetnih polja ili kakvog sličnog uzroka koji se zasniva na materiji i energiji. Za Fićina, renesansnog nastavljača neoplatonističke i hermetičke tradicije antike, simpatika i svepovezanost celokupne stvarnosti je najvažnija stvar. Kao što čovek ima dušu, tako i svemir ima Animu, svetsku dušu koja je povezana sa svime i povezuje sve, čak i one stvari koje su međusobno najudaljenije i koje poznatim fizičkim silama jedna na drugu ne mogu da utiču. Čovek, kao racionalno i umno biće, nije samo pasivni primalac tih veza kroz posredništvo svetske duše, već i aktivni učesnik koji, razumevajući zakone unutar ovog posrednika, istog usmerava na željene načine ka drugim partikularitetima (magijski mehanizam). Svetska duša sadrži u sebi seminalne uzroke svih stvari i na taj način stvara i oblikuje svaku pojedinačnu stvar u njenoj pojavnosti (postojanju). "Neka se nijedan čovek ne čudi kako je dušu moguće privući materijalnim oblicima kad i ona sama kreira jednake mamce i voljno i večno obitava u njima (u svemu)" (Marsilio Fićino, "Knjige života").

Jedan od najvažnijih aspekata Anime je njena pokretljivost (anima movens). Ova osobina ovog dela platonističkog univerzuma proizvodi planetarna i sva druga kretanja. Svetsku dušu tradicionalni čovek je video svuda, u svakom delu univerzuma. Ipak, Aima je i duša celine pa su tako pojedinost i celina identične preko njenog svojstva. Ono što se dešava u mikrokosmosu, dešava se i u makrokosmosu i obrnuto. Na taj način Anima se javlja kao veza između dela i celine koji postaju jedno te isto. To je ideja koju savremeni čovek veoma teško može da razume i prihvati jer je naviknut da razmišlja o sebi kao posebnosti koja komunicira sa drugim posebnostima potpuno odvojenim od njega i ni na koji način sa njima nije povezan. Savremeni čovek ne doživljava univerzum kao celinu, niti kao živi organizam. U njemu žive organizmi, ali on sam to ni po čemu nije. Za čoveka tradicije percepcija je sasvim drugačija. Kako je sebe video kao mikrokosmos, kao odraz celine u pojedinosti, Anima je za njega veza između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, iako distinkcija između tih nivoa stvarnosti nije ni bila predmet razmišljanja na tako jasno separatan način jer duša pojedinca i duša sveta postaju i ostaju jedno te isto. Ne samo da je Anima veza između čoveka i univerzuma, već je i veza između duše i materije. Anima Mundi je medijum koji obuhvata istovremeno duh, dušu i materiju, deo, ali i celinu, unutrašnjost i spoljašnjost. Ona povezuje sve i, sa jedne strane, svi delovi su sadržani u celini, a sa druge strane celina je sadržana u svakom pojedinačnom delu.

Do 17. veka prirodna filozofija i celokupna pozadina psihičkog života čoveka određena je Animom Mundi. Na isti način se najčešće objašnjava i mehanizam astrološkog delovanja, kao istovremenost (sinhronicitet) promena na zemlji i nebu. Kako je astrologija disciplina tradicionalne epohe postavlja se pitanje na koji način opravdati astrologiju iz savremene perspektive. Moderni astrolozi, zapreteni u konfuziji kolizije između sopstvene savremenosti i tradicionalne veštine, upadaju u logički bezizlazne zavrzlame u kojima fizički zakoni povezuju nebo i zemlju, ali zakoni koji ni hipotetički, ni eksperimentalno još uvek nisu dokazani, iako jesu sasvim izvesni. Ne samo da je kauzalnost takva, već, po njima, planetama na nebu ne prethodi ništa jer, ako bi prethodilo, onda bi te planete ponovo postale ništa drugo do posrednici iz Fićinove priče. Kosmologija, kao deo prirodne filozofije, više nije obavezno svojstvo astrološkog predmeta. O tome se ne govori, većim delom jer se o tome ne zna ništa, manjim delom jer tek takvo pitanje plete nove logičke zavrzlame između novog poretka i geocentrizma na kojima i njihova astrologija nekako opstaje. Moderni astrolozi skloni su kreiranju neverovatnih zaključaka, poput takvog da postoji prirodna nauka i neprirodna filozofija na koju smo mi, tradicionalni astrolozi, sveli astrologiju. Kao prvo, kako nešto iz prošlosti može da svede nešto iz sadašnjosti? Valjda je moguće samo obrnuto jer ne svodi tradicionalna astrologija modernu, već moderna tradicionalnu, s obzirom da je moderna istorijski mlađa. Kao drugo, astrologija je dva milenijuma bila deo prirodne, ne neprirodne filozofije, a ono što se sa njom desilo od vremena odvajanja iste od nauke, skučilo je ovu disciplinu na nivo bezumne gatalice o kojoj niko ništa smisleno ne ume da zaključi. Neprirodna filozofija, šta je to?

Autor: Nataša Karalić Koprivica

"Najvažnije od svega, Kosmos je po sebi živ, jedinstveniji od bilo kog živog bića i najsavršeniji među njima"

(Marsilio Fićino, italijanski filozof i astrolog)