Slika

Astrologija i magija (2. deo)

Plotin


Kada se govori o odnosu Plotina prema astrologiji, u komentarima istoričara astrologije i nauke najčešće nailazimo na sveden i vrlo oskudan zaključak da je Plotin, uz Cicerona, stoika Panajotija, ponekog rimskog vladara i prvih otaca hrišćanstva, poput Origena i Avgustina, bio veliki protivnik astrologije. U svrhu potvrde mahom se izdvaja zaključak zasnovan na jednom citatu o besmrtnosti duše i nemogućnosti postojanja zla na višim nivoima bića koji, zbog svoje veličine u poređenju sa obimom dela Eneada koji Plotin posvećuje temi astrologije, postaje ne samo vankontekstualno tendenciozan, već i netačan u pojedinostima i celini. Već u II knjizi sakupljenih misli ovog filozofa, u poglavlju naslovljenom "O tome da li zvezde stvaraju" ili samo "O zvezdama", na gotovo petnaest strana, kroz više nivoa i više pitanja, Plotin daje, ne samo šire odgovore o razlozima sudbine, već i prirodi veze između zvezda i čoveka, odnosno, prirodi astrološkog funkcionisanja. Njegova kritika fizičkog uzroka preneta je na kritiku astrologije kao mogućnosti u celini što se, kao sto ćemo videti, baš nigde u njegovim recima ne sadrži. Druga knjiga, u delu koji sledi posle spisa o prirodi neba i prirodi kretanja neba, posvećena je vrlo detaljno i opširno astrologiji. Počinje ovim rečima: "Ranije sam, u drugim spisima, rekao da kretanje zvezda znamenuje budućnost svega pojedinačnog, ali da ono ne stvara sve kao što se mnogima čini." Prvo pitanje koje rešava je pitanje prirode astrološkog mehanizma koje počinje nedvojbenom negacijom fizičkog uticaja (zvezde znamenuju, ne stvaraju, ne utiču, ne čine).

"Najpre je potrebno odgovoriti na pitanje da li nebeska tela imaju ili nemaju dušu. Jer ako su bez duše, one neće pružiti ništa drugo osim toplote i hladnoće (ako dopustimo da ima hladnih zvezda) i u svakom slučaju njihov će se uticaj protezati samo na prirodu naših tela. I pošto je očigledno da postoji telesno prenošenje sa njih na nas, ali takvo da ne nastaje velika promena naših tela. Jer oticanje iz svake zvezde je isto ..." Dakle, fizički uticaj planeta na telo postoji, ali isti nije takve prirode o kojoj svedoči astrologija jer je neznatne snage i nedovoljno za značajno razlikovanje fizičkih pojavnosti. Isti argument i danas potežu astrofizičari kada opovrgavaju tvrdnju modernih astrologa da planete utiču na nas na detaljan, suptilan i definitivan način. Plotin dalje nastavlja pitanjem kako je fizički uticaj moguć na netelesne pojavnosti poput statusa, bogatstva, umnosti, siromaštva ili kako on kaže: "Kako stvaraju i sve ostalo što nema uzrok nastajanja na osnovu mešanja tela, na primer, da se ima baš takav brat, otac, sin ili žena, ili to da čovek sada bude srećan, vojskovođa ili kralj?". Dakle, ako fizički utiču i određuju, kako to čine na derivativnim nivoima telesnog organizma individue, na nivou onih predmeta koji se nikako ne tiču tela, niti same ličnosti o kojoj se astrološki svedoči.

Drugo važno pitanje koje otvara posle ovog jeste pitanje prvog uzroka jer ako bismo počeli od nekakvog fizičkog uticaja planeta, onda bismo lako mogli da zaključimo da je to i prvi uzrok svega: "... što potpuno odbijaju da nečemu jednom prepuste vlast nad uređenjem sveta, već sve prepuštaju planetama kao da svetom ne upravlja nešto jedno od čega je sve odeljeno i što svemu omogućava da postigne ono što mu pripada ... to je osobina onog koji rastavlja i koji ne poznaje prirodu sveta koja ima načelo i prvi uzrok što doseže sve ...".

Posle uvodne kritike o pogrešnom razumevanju prirode astrološkog mehanizma Plotin prelazi na afrirmativnu narativnu formu: "Ali, ako planete naznačuju događaje - kao što i za mnoge druge stvari kazemo da daju znake o budućim događajima - šta bi bilo ono što stvara sve to? Kako postoji red? Jer budući događaj ne bi mogao biti naznačen kada se pojedinačne stvari ne bi zbivale uređeno. Pretpostavimo da su planete slične slovima koja se uvek upisuju na nebu i koja su uvek upisana, i koja se kreću pošto stvaraju neko drugo delo i pretpostavimo da je njihovo znamenovanje posledica toga, kao što se u jednom živom biću usled jedinstvenog načela jedan njegov deo može razumeti na osnovu drugog ... To su delovi, a i mi smo delovi. Dakle, jedni mogu biti spoznati pomoću drugih. Sve je puno znakova, a onaj koji može da razume jednu stvar iz druge jeste neka vrsta mudraca ... Šta je dakle taj zajednički red? Jer tako je opravdano naše znamenovanje na osnovu ptica (leta ptica, moja primedba) i na osnovu drugih životinja (najčešće iznutrica ubijenih i žrtvovanih životinja). Sve mora biti međusobno povezano, i ne samo da u nekoj pojedinačnoj stvari - dobrog li izraza - mora postojati jedan jedinstveni dah, već on daleko više i ranije mora postojati u svemu. Jedno načelo mora sve učiniti jednim mnogostranim živim bićem i jedinstvenim iz svih njegovih delova. Kao što u nekom pojedinačnom živom biću svaki njegov deo uzima na sebe određeni zadatak, tako i svi delovi Svega (Kosmosa) moraju imati određen zadatak ...". Okultna kosmička simpatika kroz posredništvo Duše sveta i univerzalna korespondencija između delova celine i delova i celine o kojima je Fićino govorio u Knjigama života.

Sledeće pitanje je pitanje sudbine, na koji način se ista stiče i kakvu ulogu u istoj imaju nebeski bogovi, odnosno, planete. Kako duša ima dva dela (jednako kosmička i ljudska), jedan deo je okrenut ka gore ili ka unutrašnjosti, ka sebi, drugi ka dole, ka spoljašnjosti i svetu, izbor pravca određuje i njeno stanje: "Kada duša započne da stvara svoje delo, ona može da ide pravo ili ponovo da bude zavedena na stranu, onome što u svemu čini sledi sud ... jer Vladalac upravlja celinom pomoću reda i moći. Kako i zvezde, pošto nisu neznatan deo neba, doprinose celini, one su usled toga izvrsne za znamenovanje (predviđanje, tumačenje). One znamenuju sve što se događa u opažajnom poretku (na nižem nivou duše i telu), a stvaraju neke druge stvari za koje je poznato da ih stvaraju.".

Dakle, iz života, posle rađanja, zvezde su samo simboli stanja stvari i događaja, a pre rađanja (preepohalno) zvezde su odreditelji/stvaraoci duše. Plotin o ovome svedoči u narednom delu gde govori o Platonovom Mitu o Eru: "A bogovi (planete) daju strasne i neizbežne strasti, žudnje, uživanja i boli i drugu vrstu duše iz koje potiču te strasti. Ove reči nas povezuju sa zvezdama od kojih dobijamo dušu i podređuju nas nužnosti kada dođemo ovde. Od zvezda dobijamo i naše naravi i činove iz tih naravi ... Jer i pored toga što se nalazimo usred ovih zala koja smo preko tela primili, bog nam je podario vrlinu koja nema gospodara. Vrlina nam nije potrebna kada smo u miru već kada smo u opasnosti da budemo u zlima ako vrlina nije prisutna. Stoga treba da bežimo odavde i da se odvajamo od onoga što nam je pridodato i da ne budemo to sastavljeno, to udušeno telo ... Jer sve što pripada tom životu telesno je. A drugoj duši koja je izvan tela pripada kretanje ka onom Gore (Nusu, Umu), ka lepom i božanskom čime ništa ne vlada ... ako je lišen te duše on živi u sudbini ...". Dva pitanja ovde resava Plotin, prvo je dvojna priroda planetarnog mehanizma u odnosu na čoveka, jedna na ovom svetu, koja je simpatička, sinhrona, naznačujuća i druga koja je preepohalna, nebeska, odrediteljska jer u padu, u okretanju duše od sebe ka svetu, planete su te koje procesuiraju osobine ličnosti koja će se roditi. Na isti način o padu duše piše i Ciceron u Scipionovom snu. Druga duša o kojoj Plotin govori je viši, večni, netelesni deo koji nikada ne podleže sudbini sveta vremena i prostora. Ljudi se razlikuju po tome da li imaju razvijeniji niži ili viši deo duše i, u skladu sa tim, duhovniji bolje vladaju svojom duševnom sudbinom. U astrologiji ovo pitanje se prepoznaje u horoskopskim faktorima lunarnog i solarnog principa, pre svega, u tački fortune i duha i iz njih deriviranih tačaka. Tačke benefika, tačke Venere i Jupitera, gravitiraju ka višem delu duše, ostale tačke nižem. Tačke benefika kao prvu referencu u matematičkom izračunavanju imaju tačku duha, solarnu tačku, dok malefične startuju sa fortunom koja im je polazna brojna referenca. Vetije Valens posebno uredno i dosledno obrađuje temu ovih tačaka svodeći celinu na četiri glavne: fortunu i od nje izvedenu Merkurovu tačku nužnosti i duh i od njega izvedenu Venerinu tačku. U tom smislu tačka duha i Venerina tačka jesu horoskopski pokazatelji razvijenosti druge duše o kojoj Plotin piše.

Autor: Nataša Karalić Koprivica

"U veštinama maga sve se svodi na dodir sa zvezdama. Prava magija je prijateljstvo i razdor koji postoje u Svemu."

(Plotin, helenistički filozof)