Puno vi mene pitate, moram opet kaciti.

Непознати. Још једно питање. А шта је са судбином злих људи? Шта значи Промисао Божији у односу на њих? Бог је попустио да они почине зло. Није пресјекао њихову слободну вољу: и шта? Због чега Божија воља "није пресјекла" - ја сам схватио. Бог није хтио да људе лиши слободе и учини од њих "механичке појаве". Рецимо да је тако. Али Промисао је брига о спасењу. У чему се изражава та брига у односу на људе који чине зло?
Духовник. У истом оном, у чему се изражава она и у односу на оне којима се зло чини. Господ свима хоће спасења. И никога не лишава слободе. Не добре само, него и зле људе води Он ка спасењу, и све што сам говорио о активном значењу Божије силе у дјелу нашег спасења - односи се подједнако и на добре и на зле људе. Он и злим помаже да се ослободе од ропства гријеху, помаже и њиховом добром извољењу, уразумљујући, кажњавајући и просвјећујући, свакоме давајући потребно.
Непознати. Да, али тада се Бог претвара у некаквог "Оца", готово потпуно у земаљском смислу, само што овај има на милијарде дјеце, и као каква свезналица-закерало се петља у све детаље и ситнице њиховог свакодневног живота. А то се некако баш и не уклапа у моју представу о Богу.
Духовник. Е, па, управо због тога ти и не можеш да осјетиш величанствено значење онога што Црква назива Промисао Божији. Зато тебе и збуњују привидне противрјечности у учењима о Промислу и слободи воље. Ти опет покушаваш да све обучеш у земаљске представе, и опет инертно земаљско тако јако заклања пред тобом више Божанствено, да ти видиш само спољни, материјални живот који те окружује. Али пробај да о животу судиш духом. Погледај на све изнутра. Заборави да је свијет само материја и да је живот душе само физичко-хемијски процес. Нека све што ми преживљавамо у току нашег земаљског битија за тебе не буде само бесмислени низ између себе ничим не повезаних факата. Сјети се да се тај други свијет налази, као у некој магли, иза слике овог свијета, да је наш овдашњи душевни живот само одбљесак живота иног, да је он сав обухваћен силом Божијом. Тада ћеш схватити да онако како Божанствена воља у непромјенљиво дејствујућим законима природе учествује у сваком, па и најништавнијем процесу физичког живота, тако и сила Божија која дејствује у Промислу Божијем учествује и садржи сваки корак живота човјековог. Јер, ти не питаш на који начин земља привлачи к себи сваки камичак, мада камења на земљи има бесконачно мноштво. И не питаш на који начин се свака честица воде, када је огрије сунце, претвара у пару, мада је немогуће измјерити све у пару претворене честице воде, зато што за то нико моћи нема. Не питаш, зато што овдје воља Божија дејствује у физичким, непромјенљивим законима; не питај онда ни на који начин сила Божија у промислитељној бризи обухвата сваки покрет човјековог живота, иако људи има "на милијарде". Воља Божија све садржи и због тога у свему дејствује, а ако је "у свему" - онда за њено димензионисање нема ни броја, ни мјере.
Непознати. Да. То се може прихватити. Ја нисам тако замишљао учење о Промислу.
Духовник. То не само да се може прихватити, него се без тога не може истински живјети, јер вјера у Промисао даје истинску и тврду основу свом нешем животу. Немајући у свом срцу осјећања Божије бриге о нама, човјек се одаје власти слијепог хаоса без основе, реда и смисла. Он је обично зрнце пијеска које се врти у некаквом ковитлацу слијепих сила и које је немоћно да осмисли или промијени своје кретање. Сасвим је другачије када је срце озарено осјећањем Божијег Промисла. Човјек тада над собом осјећа тврду основу. Он зна да је живот човјеков у руци Божијој, и да га та свемоћна Рука води ка спасењу. Он иде по животном путу спокојно, радосно, са тврдом надом да милосрдни Господ види сваки корак његовог живота, да све што се дешава са њим - иде "на боље", све има виши смисао, ништа није "случајно", него разумно, јер у свему, увијек и свуда дејствује Божија воља и чува Његово Божије Промишљање.