Da ja ne pisem, a i ne bih mogao bolje od ovoga, evo ti isječak od Valentina Svencickog o slobodnoj volji u razgovoru sa jednim ateistom:
......
Духовник. Пређимо сада на питање о односу слободе људске воље и Промисла Божијег.
Опет морам да почнем са оним што ти је већ познато. Господ је човјеку дао слободу. Господ не води човјека ка спасењу механичким путем - тако што ће претворити у аутомат и све његове поступке тиме лишити моралног садржаја. Господ му даје слободу да сам за себе изабере пут спасења, и тиме омогући своје слободно сједињавање са Богом у вјечном животу. И ако човјек изабере пут зла, то јест, одласка од Бога - то није активно изражавање Божије воље.
Непознати. Стани мало! Значи, такав одлазак се чини без воље Божије? А шта је са оним "ни једна длака са главе"?
Духовник. Ја сам рекао да такав одлазак није активни израз Божије воље, али то уопште не значи да се он чини без Његове воље.
Непознати. Не разумијем.
Духовник. Божија воља попушта да се тај одлазак оствари, не пресијеца га Својом силом, и због тога ми утврђујемо истину: "све се дешава по вољи Божијој". У сваком, чак и најгорем људском поступку учествује воља Божија, с обзиром да не прави препреке његовом остварењу.
Непознати. Молим те да ми то објасниш на конкретном примјеру. На примјеру, рецимо, оног разбојника о којем сам ти говорио.
Духовник. Одлично. Узећемо примјер са разбојником. Разбојник је опљачкао твоју кућу и починио злодјело. Да ли је то била воља Божија? Да, била је, али не у томе што је разбојник одлучио да опљачка твоју кућу, него у томе што је Господ попустио да се његова зла воља оствари и није зауставио њено дјеловање.
Непознати. А зашто није зауставио? У чему је онда ту Промисао Божији?
Духовник. О томе ћемо мало касније. Наставимо сада наше разматрање учења о Промислу. Човјеков живот не формира се само од његових поступака, него и од поступака људи који га окружују. Ти свој живот не одређујеш само својим поступцима; њега, у много већем степену, одређују људи који те окружују. Разбојник који те је напао може потпуно да промијени вањске услове твог живота; сав твој живот због тог догађаја може да пође у другом правцу. И ако узмеш у обзир да су људи који те окружују такође носиоци своје слободне воље, биће ти јасно да се и на све промјене у твом животу које потичу од туђих злих поступака не може гледати као на активно пројављивање Божије воље. Погледај епоху мучеништва. Шта, и то је била активно дејствујућа воља Божија? Не, то је била зла воља људи. А гдје је онда оно "на све је воља Божија"? Одговор је и овдје исти: сви догађаји који зависе од слободне воље људи који нас окружују нису активни израз Божије воље. Али с обзиром да Господ може пресјећи свако дејство човјека, свако, без изузетка свако пројављивање слободне човјекове воље у односу на нас зависи од воље Божије. Господ га попушта, не пресијеца га Својом вишом вољом.
Непознати. Али ако је воља Божија толико пасивна, какво је онда уопште значење такве воље у нашем животу? У чему се манифестује брига о нашем спасењу? Гдје је у нашем животу Божији Промисао? Јер, ако је у свему потпуна слобода човјекова, а Господ само "попушта" - то само значи да Промисла, као активно дејствујућег начела, заправо, и нема. Човјек је, на крају крајева, препуштен самом себи.
Духовник. Мало си се превише залетио. Ја уопште нисам говорио да је воља Божија само пасивна: ни у којем случају. Она је и активно, дјелатно начело. Али, и пасивно попуштајући, и активно дјелујући - она је у једнакој мјери промислитељна у нашем животу.
Непознати. Молим те, објасни ми то.
Духовник. Господ не пресијеца све зле поступке човјекове, зато што би га то лишило његове слободне воље, и претварало би његове поступке у узрочно-условљене појаве, којима би узрок била сила Божија. А тиме би се уништио сваки смисао живота који је Бог створио. Јер, тај смисао лежи у слободном самоопредјељењу човјека ка добру и у сједињењу његовом са Богом као посљедици тог самоопредјељења. Али то уопште не значи да се промислитељна брига о злим људима завршава само предостављањем њима потпуне слободе, и да се брига о људима над којима се зло врши састоји само у "попуштању" тог зла. Тада би, заиста, људи били остављени од Бога и били препуштени самим себи.
Непознати. Али у чему се онда састоји, ако се допушта чињење злих поступака, Божији Промисао? Ја то уопште не могу да схватим.
Духовник. Ево, сад смо дошли до тог питања. У чему се изражава Божији Промисао када Бог попушта зла дјела? У томе, што Господ промислитељно садејствује да се она преживе на добро нашег спасења.
Непознати. Не схватам. Какво може бити "добро" од злог поступка?
Духовник. Када нам човјек причињава зло, ми под тим злом видимо само његово душевно стање, ми видимо оне побуде које су њиме управљале. Разбојник који је напао кућу учинио је зло зато што је њиме управљала његова зла воља. Али за тебе - не са тачке гледишта свијета, него са хришћанске тачке гледишта - то може да буде зло, а може и да не буде зло, у зависности од тога како ти то преживљаваш, и шта то даје твојем унутрашњем животу. И пљачка, и насиље, и остала злодјела која су ти нанесена - за тебе могу бити извор озлобљавања и разарања твог душевног живота. Тада ће злодјело разбојника и за тебе бити зло. Али иста та пљачка, и насиље, и сво бешчашће које ти је почињено, макар оно и само по себи било злодјело у односу на злу вољу која га је починила - за тебе могу бити извор великог блага, уколико га ти преживљаваш на благо својег спасења, са трпљењем, неосуђивањем, свепраштањем... Тебе су слагали, оклеветали, увриједили - то јесу зли поступци, али их ти за себе можеш претворити у источнике добра. Ето зашто су свети мученици говорили: "Ви нас можете убити, али нам не можете нанијети зла". Затвор - то је страшно зло, али, колико је људи он привео Богу. Мучење је страшно зло, али, колико је људи кроз њега постало свето. Нигдје се то не види тако јасно, као у промислитељној бризи Господа о светој Цркви. Колико ли су само зла нанијели Цркви њени гонитељи у епохи мучеништва! Али је Црква, преживљавајући све на благо своје, постала Црква светих мученика; рукама њених непријатеља, који су крв свету пролили по дејству Божанственог Промисла, створена је величанствена Црква. Много је било искушења у Цркви, и људи су често бивали поколебани дугим трпљењем Господовим. Нехотице се у њиховим срцима појављивало питање: "докле, Господе? Зашто попушташ злу да тријумфује? Зашто га већ једном не зауставиш Својом свемоћном вољом?" Али одговор на то питање у потпуности је дат у учењу о Промислу: ма какво да се зло чини у односу на Цркву - оно њу увијек води ка благу, увијек је чисти и велича. И најљући непријатељи њени, по дејству Божијег Промисла њој не могу учинити ништа, осим добра. Јер Господ не зида Цркву Своју само непосредним дјеловањем Божије силе, него и рукама непријатеља, попуштајући злу, које Црква преживљава на своје благо и на своје добро. Ето у чему је Промислитељни смисао зла које Бог попушта. Тај је смисао у очувању човјечије слободе, и у моралном задатку за сваког човјека, да свако зло које се чини у односу на њега претвори у извор моралног усавршавања и духовног својег развоја.
Непознати. Али ја опет не видим - у чему се ту испољава тај Промисао, то јест, Божија воља. Бог је попустио злу да се оствари, а човјек мора да то преживи на своје благо. Гдје је ту Бог? Све, окрени-обрни, зависи од човјека. Ако имадне снаге да на своје благо преживи зло које је Бог попустио - то ће бити феноменално. Али ако немадне - погинуће. Тако му и треба. Сам је крив. Али, гдје је Промисао? Ја опет видим само "попуштање".
Духовник. Гријешиш. Божија воља нам активно помаже у испуњењу тог моралног задатка. Да не би лишио човјека слободе, Господ не пресијеца вољу онога који чини зло, али онима над којима се зло чини Господ помаже да га преживе на своје благо. И овдје Господ задњу ријеч препушта човјеку, да га не би лишио слободе, и не рјешава умјесто њега његов морални задатак, али му ипак помаже да га разријеши.
Непознати. На који начин?
Духовник. Разним путевима. Пребројати их не можеш. Кроз све Господ шаље помоћ човјеку. Јер, Промисао Божији се не смије схватати само у негативном смислу. Господ не само да даје човјеку слободу, и не захтјева Он само од њега извршавање одређених моралних задатака. Према учењу Цркве, Господ чува, поштује и брине се за сваку човјечију душу. Сваки човјеков покрет, сваку његову мисао, осјећање, намјеру - све Господ види и све што се може учинити а да се не наруши његова слобода - ради његовог спасења - чини, по неизреченој Својој љубави и милости. Ми не знамо све путеве по којима води Господ човјека ка спасењу. Али много тога и знамо, из ријечи Божије, из житија светих, и из искуства Цркве. Сав је живот човјеков испуњен, некада и за њега самог очигледном, а некада прикривеном, бригом Господњом о њему. Нас не треба да збуњује то што Он не пресијеца увијек злу вољу и не чини добра за нас Својом свемогућом вољом. И ту је Његова милост. И ту је Његова љубав. Јер, у супротном, живот би престао да буде живот. Овако, Он, не одузимајући слободу, помаже нашем добром извољењу, уразумљујући, указујући, просвјетљујући. На наш живот невидљиво у том смислу утичу оностране силе, јер свака душа има свог Ангела-чувара, који брижно води душу ка спасењу; ту су и угодници Божији, ту је и заступништво и помоћ Мајке Божије. Господ нас Својом вољом поставља у оне животне ситуације, које нам помажу да идемо по одговарајућем путу. Он утиче на нашу душу и тајанственим, нама непознатим путевима, и кроз свету Цркву, и кроз одређене људе које шаље на нашем путу. Милост Божија према нама, недостојним, толико је безмјерна, да неке од нас зна да удостоји и непосредног дејства - у форми знамења, виђења и чудеса.
Непознати. Али ако се "зла воља" која дејствује у нама покаже јача, ако зло нисмо у стању да преживимо на наше благо? Тада Бог "попушта" човјеку да погине?
Духовник. Никад. Према црквеном учењу, активна Божија воља, попуштајући зло, увијек пресијеца оно дјеловање зле воље на нас, кроз које се ствара искушење које превазилази наше снаге. Божанствени Промисао попушта зло само због тога што оно може бити преживљено на благо нашег спасења, и зато не допушта зло које ми нисмо у стању да поднесемо. Ако је Бог попустио зло - то увијек значи да је оно у нашем животу, као морални задатак - увијек "подношљиво". Због тога и сваки човјек који га не преживи на благо - сам гријеши, и сам за то сноси одговорност пред Богом. Црква не познаје "неподношљивих" искушења. У Светом Писму се говори: "... вјеран је Бог, Који неће попустити да се искушавате више него што можете..." (1 Кор. 10:13).
......