Istorija astrologije

 Razlika izmedju vavilonske i grcke astrologije umnogome je nalik razlici izmedju precedentnog i kontinentalnog pravnog sistema. Za laike dovoljno je reci da izvori precedentnog prava, karakteristicnog za anglo-saksonski svet, predstavljaju sudske odluke koje, jednom donete, postaju presedan za slicne slucajeve u buducnosti. U evropskom pravu, koje za temlj ima institucije rimskog prava, izvor je, pre svega, u pisanom zakonu. Slicno ovom poredjenju je i odnos izmedju vavilonske i grcke astrologije. Vavilonska astrologija je deo sirokog religijskog konteksta gde su izvori za tumacenje nebeskih pojava sadrzani u prvim iskustvima istih. Tako, recimo, ako Venera izlazi ispred te i te zvezde, a oblak je crveno-purpuran sa leve ili desne strane zvezde, zakljucak je takav i takav i kada se jednom zapise iskustvo posle takvog fenomena, on postaje pravilo za kasnije ponavljanje izlaska Venere ispred iste konstelacija, a pod slicnim meteoroloskim uslovima. Kod Grka prethodno iskustvo vise ne znaci mnogo. Sa nivoa religije astrologija prelazi na nivo filozofskog misljenja pa izvor postaje pravilo konstruisano na osnovu nekog racia sa matematickim polazistem i izvedenicom. Interpretaciji prethodi pravilo na osnovu zakona koji konstituise telo astrologije, a ne na osnovu iskustva. Nedavno smo imali primer za ovo u vezi sa Abu Masarovom matematickom igrom mogucih velikih astroloskih ciklusa, koji nemaju nikakvu primenu i proveru u prethodnom iskustvu, a postaju okvir za interpretaciju u buducnosti. U Vavilonu ovo nije bilo moguce jer matematika nije bila razvijena. Tek na samom kraju vavilonske epohe, tacnije haldejske epohe, dobijamo obrise onoga sto ce Grci par vekova kasnije kreirati kao horoskopiju.

 Sledece poglavlje u istoriji astrologije odvodi nas u Aleksandriju, kulturni i ekonomski centar helenskog perioda. Kulturne, religijske i naucne tradicije tri glavne etnicke grupe Grka, Jevreja i Egipcana, stapaju se u jednu. Posle izgradnje velike biblioteke od strane kralja Ptolomeja I Sotisa u 3. v.p.n.e. mnogi ucenjaci iz grckog govornog podrucja zavrsavaju u ovom gradu. Medju tim ucenjacima su i kreatori horoskopske astrologije. Prava imena prvih medju njima nisu poznata istoriji jer su birali pseudonime u imenima bogova, drevnih kraljeva, heroja ili legendarnih mudraca. Njihove knjige su izgubljene i sacuvani su samo razbacani fragmenti u delima poznijih autora iste epohe. Ipak, smatra se da su glavne karakteristike njihove astroloske teorije prenete i sacuvane na taj nacin.

U skladu sa tri glavne kulturoloske struje aleksandrijske populacije tog vremena sistem astrologije koji su konstruisali sadrzi sledece elemente:

1. Poznovavilonski navigacioni Zodijak, planete i fiksne zvezde, triplicitete znakova, egzaltacije, dodekatemorije i naglasak na eklipse u mundanoj astrologiji (ovo i Ptolomej preuzima u mundanom delu Tetrabiblosa gde se vidi jasno da eklipsama dodeljuje prvu ulogu u mundanim ciklusima).
2. Egipatski koncept 36 dekana, uz naglasak na izlazeci koji posledicno povlaci i izlazeci znak Zodijaka kao primarni faktor. Dekani su konkretizovani kroz 10 stepeni longitude unutar jednog znaka Zodijaka. Njihova imena do nas dolaze kroz grcku transliteraciju Firmika Materna, astrologa iz 4. v.n.e i Hefestiona Tebskog s pocetka 5. veka. Preko njih nam postaje poznata i podela na devetine (litourgoi, na grckom, munifices na latinskom) za koje se danas opravdano veruje da predstavljaju poreklo za indijske navamse.
3. Osobine grckih bogova i grcki filozofski koncepti, poput cetiri elementa, musko-zenski dualni princip i, najvaznije, sistem vladarstva nad znakom, koji se zasniva na udaljenosti planete od Sunca (tropika), su uvrsteni u predmet astrologije. Isti nisu bili poznati Vaviloncima i Egipcanima pre grcke epohe. Astronomski redosled planeta iskoriscen je i za dodeljivanje planetarnih vladarstava nad dekanima i dnevnih i nocnih sati. Iz poslednjeg su izvedena i planetarna vladarstva nad danima u nedelji.
4. Ovim elementima tvorci zapadne astrologije dodaju fundamentalne koncepte kuca, koji se u pocetku svodi na jednostavnu delineaciju od prvog znaka na istoku (danas poznatog kao ascendent), zatim dnevnu i nocnu sektu, planetarne aspekte, tacke i termine.

Najraniji horoskopski dijagrami bili su jednostavni i kruzni (iako se pogresno veruje da su kvadratni od pocetka), ponekad sa krstom unutar kruga koji je oznacavao kardinalne tacke dnevnog solarnog kretanja. Te prve karte, kao i danasnje, su crtane sa istokom sa leve strane i jugom na vrhu jer su na isti nacin Egipcani crtali geografske karte. Ptolomej ce izmeniti ovaj prvobitni nacin crtanja geografskih mapa sa zapadom i severom sa leve i gornje strane.

Sunce je ponegde predstavljeno malim krugom sa zrakom prikacenim na njega, dok je Mesec predstavljen zapadnim lukom (kresendom). Planete nisu imale simbole kao ni znaci. Mahom su njihova imena bila upisivana u kartu na odgovarajucem mestu. To je bilo sasvim dovoljno da se dalje detaljnije vizualizuju kuce, bez narocite potrebe za njihovim ucrtavanjem u ovaj osnovni dijagram koji je u pocetku sadrzao samo cetiri dela.

...

 Razvoj horoskopije u narednim decenijama uticace na pojavu posebne astroloske grane koju poznajemo pod nazivom katarhai sto je mnozna od katarche u znacenju poceci iz koje ce se vremenom razviti prvo elekciona, a onda i horarna astrologija. Sama katarhai ostace oznaka za sve horoskope koji nisu natali, pitanja u uzem smislu, elekcije i univerzalni mundani horoskopi prirodnih ciklusa. Novi sistem horoskopske astrologije bice prezentovan u knjigama izdatim pod imenima mitskih i istorijskih licnosti poput Hermesa, Anubija, Nehepsa, Petozirisa, Avrama, Asklepija itd. Ipak, nijedna od tih prvih knjiga do nas nije dosla netaknuta u izvornom obliku. Ono sto o njima danas, zapravo, znamo doslo je kroz komentare i citate potonjih astrologa. Ove knjige pratile su tablice planetarnih pozicija koje kasniji pisci nazivaju Vecitim tablicama (tabelama) koje su kostruisane prema epiciklicnom modelu. Moguce je da su u svoj sadrzaj ukljucivale i niz skracenih efemerida koje su se odnosile na razlicite astronomske cikluse planeta, poput Venerinog osmogodisnjeg. Kakva bila da im je struktura te tablice su davale pozicije prema fiksnom zodijaku koji mozemo nazvati "Aleksandrijan". Ovo bi mogla biti indicija da su tabele u pitanju izradjene pre Hiparhovih solarnih i lunarnih tabela koje su se svakako ticale tropskog Zodijaka. Ove tabele ostaju u upotrebi do 4. v.n.e. kada bivaju zamenjene Ptolomejevim.

Hiparh je taj koji je otkrio fenomen precesije u 2. v.p.n.e. On je sastavio prvi sveobuhvatni katalog zvezda, katalog Sunca i Meseca, kao i tabele proracuna eklipsi. Sve te tabele davale su pozicije prema fiksnom Zodijaku.

Na koji nacin je Grk konstruisao horoskop za svog klijenta? Sasvim lako ako je isti dolazio iz Aleksandrije. U ostalim slucajevima javljao se problem konverzije kalendara. Astrolog je nesumnjivo morao imati znanje o lunarnim kalendarima Grka i naroda Starog istoka i sigurno o rimskom aktuelnom kalendaru. Longituda mesta rodjenja izracunavala se prema metodu broja casova zapadno ili istocno u odnosu na Aleksandriju koja je bila startna referenca kao Grinic danas. Latitude su bile "klime" u koju je mesto padalo. Klime su predstavljale pojaseve gegrafskih sirina prema broju ekvinocijalnih sati najduzeg dana u godini. Svaki pojas je bio sirok nekoliko stepeni i tabele su se izradjivale za vreme izlazaka znakova u svakoj klimi. Astrolog koji nije imao tabele klima i nije poznavao metod korekcije prema datoj klimi pogresio bi poziciju Meseca i ascendenta. Stvar je bila sasvim laka za klijente rodjene u Egiptu. Egipcani su dnevno vreme merili prema godisnjim dobima od izlaska Sunca (dnevni casovi) i od njegovog zalaska (nocni). Astrolog bi prvo zabelezio stepen Sunca, kada je na istoku, a kada na zapadu. Ako, recimo, klijent izvesti da je rodjen peti cas dana astrolog je imao dva nacina da odredi ascendent petog dnevnog casa. Grubljom metodom koja je broj casova mnozila sa 15 stepeni i rezultat dodavala na poziciju Sunca. Drugi i precizniji nacin je bio konsultovanje tabele "ispitivanja casa" koja je precizno odredjivala duzinu sezonsko dnevnog casa tako sto se vreme dobnog dnevnog luka (od izlaska do zalaska sunca) konvertovao u ekvinocijalne sate.

Poseban problem sa kojim je astrolog morao da se nosi je da odredi kada dan zaista i pocinje jer su u vezi sa tim konvencije bile sasvim razlicite. Zemlje koje su koristile lunarni kalendar dan su najcesce pocinjale u vreme zalaska sunca. Rimljani su kao i mi danas dan startovali u ponoc, iako su duzinu dana sezonski prilagodjavali vremenu od izlaska do zalaska sunca. Egipcani su pak dan pocinjali izlaskom sunca.

Kada bi savladao sve prethodne prepreke i ispravno matematicki izracunao elemente horoskopa astrolog je na parcetu papirusa upisivao ime klijenta, datum i vreme rodjenja, pozicije planeta i izlazeci znak. Nije bilo neophodno da crta dijagram jer su pozicije kuca i planeta lako mogla biti vizualizovane. Prvi astrolozi nisu vodili racuna o astronomskom meridijanu. Juzna tacka se zamenjivala celim desetim znakom od ascendenta. Oko vek kasnije par astrologa pocinje d izracunava i poziciju MC a.

U vezi sa ovim valja objasniti kako je obican covek dolazio do podatka o tacnom vremenu u toku dana. Suncani casovnici korisceni su tokom dana, klepsidre (vodeni casovnici) tokom noci. Veci gradovi imali su suncane casovnike na centralnim pozicijama, ali su se pravli i u razlicitim velicinama, pa je bilo i vrlo malih, velicine dzepnih mehanickih casovnika koji su se lako mogli nositi sa sobom. Ovi portabl suncani casovnici pazljivo su morali da se postavljaju prema liniji solarne senke. Klepsidre su se koristile nocu i danju u vreme oblacnih prilika, kada se senka sunca nije mogla pratiti. Najjednostavnija klepsidra sastojala se od teglice sa malom rupom na dnu i iscrtanim linijama koje oznacavaju sate. Najuceniji astronomi su, svakako, koristili i najprecizniji uredjaj astrolab. Casovi su bili ranzirani drugacije nego sto su danas. Svitanje je padalo u 12. cas noci, a zalazak u 12. cas dana. Ako bi neko bio rodjen u prvom satu dana to je znacilo da je rodjen sat posle svanuca. Podne je bilo sesti cas dana, a ponoc sesti cas noci. Sredina drugog casa znacila je sat i po posle izlaska sunca itd.

 Deo Ptolomejeve tabele klima kroz 39 tacaka geografskih sirina izmedu ekvatora i polarnog kruga.

 Povremeno nailazimo na pitanja kako su stari uopste bilo sta racunali s obzirom da nisu mogli da odrede tacan cas u svakom trenutku. Pogresna pretpostavka. Vidimo da je i obican covek imao metode i sredstva da odredi cas dana ili noci. Matematicki su neuporedivo vestiji i uceniji bili od svih danasnjih astrologa. Nedostatak obuke u rucnom izracunavanju horoskopskih faktora i matematickih metoda je karakteristika savremenog astrologa. Kada bi se sve ovo uvelo kao obavezno u sistemu "sertifikovanja" znanja, vrlo mali broj bi prosao. Upravo je kompjuterska era degradirala obrazovanje savremenog astrologa jer su podaci dostupni na dugme, bez da se razume kako se do njih dolazi i sta isti matematicki i astronomski predstavljaju. Astronomija i astrologija su u to vreme bile dva dela jedne celine i bez jednog nisi mogao da razumes drugi.