Gnozis i pistis (vera i uverenje)

GNOZIS I PISTIS (VERA I UVERENJE)

U veoma snaznom impulsu pokusaja da se opravda moderna astrologija pred naucnim i crkvenim establismentom, savremeni astrolozi potezu najcesce trivijalne argumente koji se posledicno namecu iz perzistentnog odbijanja da se shvate i prepoznaju koreni ovog nauka. Popularni argumenti su pogresni jer se njima mimikricno preuzimaju opravdanja iz korpusa protiv kojih se iznose. Prema nauci ti argumenti su redovno argumenti fizickih kauzalnosti, a prema crkvama argumenti primarne dedukcije da ako je sve od Boga i astrologija je. Gorcina utiska koji posle ovakvih argumenata ostaje najbolje poznaju astrolozi sami. Niti uspevaju da se “dokazu” pred naukom, niti pred crkvom, niti pred sobom samima. U svom hronicnom magnovenju astrologiju tako ostavljaju nedorecenom, sa laznom predstavom o njoj kao objektivnoj intelektualnoj paradigmi koja poput cardaka ni na nebu, ni na zemlji, visi nad nasim glavama.Na zalost, ili srecu, stvari tako ne stoje. Astrologija nema veze niti sa zakonima fizike, niti sa ortodoksnom religijskom doktrinom, ali ima veze sa alternativnim, drevnim religijskim konceptima sadrzanim u osnovama svih velikih religija. Naizgled paradoksalno, ali astrologija malo veze ima i sa fizickim univerzumom.  Iako starija od hermetizma, iz savremene perspektive posmatrano, astrologiju jedino kroz ovaj filozofsko-religijski pravac mozemo opravdati. Kao integralni deo velike hermeticke trojke  ona govori istim jezikom velikog okultnog sadrzaja kojim se opisuje, ne fizicki, vec duhovni univerzum, kojim govori alhemija i njena procesualna nadogradnja, stelarna magija, odnosno, teurgija. Hermetizam je, najprostije receno, jedna od gnostickih religija, tacnije, jedna od dve pritoke velike gnosticke reke. Jednu pritoku cini hriscanski gnosticizam, drugu  hermetizam. Lajt motiv gnosticke celine moze se svesti na cilj izbavljenja iz materijalnih fakultativnosti kroz razumevanje i dostizanje licnog spoznavanja Boga. Hermetizam i gnosticizam sa njim tako predstavlja treci stub zapadne kulture koji stoji izmedju anticke racionalnosti i biblijske vere, povezujuci ih u pokusaju pomirenja. Osnovna razlike izmedju gnosticizma/hermetizma i abrahamskog verskog koncepta tice se odnosa coveka i Boga. I dok u velikim objavama covek postaje od Boga i vraca mu se kroz srce neupitne vere, dotle u gnosticizmu covek proizilazi iz Boga i vraca mu se kroz usmerenu izmenu stanja svesti (ispunjenje duha) u krajnjoj teznji poptunog obozenja. Iako pripadaju istoj velikog gnostickoj celini, velike razlike postoje i izmedju hriscanskog i hermetickog gnosticizma. Pogresno je, a cesto se to cini od strane ortodoksnih vernika, izjednacavati ove religije. Osnovna razlika izmedju hriscanskog gnosticizma i hermetizma tice se mogucnosti konacne spoznaje Boga. I dok hriscani gnostici Boga vide u povlacenju iz sopstvene kreacije, sto je posledicno rezultiralo u dualizmu razlikovanja Boga i Kreatora i nemogucnosti spoznaje Boga, dotle hermetisti veruju da se Bog ipak moze sagledati kroz filozofsku kontemplaciju. Neki hriscanski gnostici su otisli toliko daleko u svom pesimizmu sagledavanja ovog sveta kao dela zlog Kreatora sa kojim Bog nema nikakve direktne veze . Hermetisti su im susta suprotnost. Ne samo da Kreaciju vide kao zivo, lepo, pulsirajuce delo, vec je vide kao odraz, kao sliku Boga samoga koji se preko nje moze prepoznati. “Kako gore, tako dole” jeste lajt motiv hermeticke religije koji kazuje o neposrednoj vezi izmedju Tvorca i Kreacije i mogucnosti transmigracije izmedju ovih delova. Slika savijenog coveka u zodijackom krugu je samo jedna od mogucih predstava ove maksime kojom se mikrokosmos postavlja u direktnu i neposrednu vezu sa makrokosmosom. Osnova gnosticke i hermeticke religije krije se u neoplatonizmu. Njegov osnivac je Plotin, veliki ucenjak iz 3. veka nase ere i ucenik cuvenog platonicara Amonija Sakasa. Znacaj Plotinovog nauka za hriscansku, jevrejsku, islamsku i poznopagansku evropsku misao toliko je velik da samo ova tema pretpostavlja studiju za sebe. Iza tvrdnje da je paganija uticala na hrscanstvo koliko i hriscanstvo na paganiju najvise stoji neoplatonisticki impuls prepoznavanja duhovne konstante koju hermeticari danas nazivaju teologijom priscilom, ili teologijom priscom, a koja se tice verovanja u postojanje vecite, prave Bozanske objave ciji se momenti mogu prepoznati i prepoznaju se u svim velikim religijama. Neoplatonisticki Bog je trojedinstven kao i hriscanski, ali sa rodno zenskim delom te celine. Prvo lice Boga je Jedno i to je lice u perfekciji transcendentno, bezpodelno, nadrodno, mnogostruko u jedinstvenosti i jedinstveno u mnogostrukosti, izvan svih kategorija bica i nebica. Prvo lice Boga nije niti jedna pojedinacna stvar, niti zbir svih stvorenih stvari iako stvorenim stvarima prethodi. Prema Plotinu to Jedno identifikuje se sa principima savrsene dobrote i lepote, perfekcije. Iako izvor citave Kreacije, Jedno je izvan aktivnog procesa iste i kao takvo moze se dovesti u vezu sa hriscanskim izrazom “creatio ex nihilo”. Emanacija iz Boga dokazuje apsolutnu ranscendentnost Jednog cime se otkriveni Kosmos javlja tek kao posledica njegovog postojanja. Prvo lice Boga na ovaj nacin ostaje izvan posledicnosti Kreacije u svojoj perfekciji. Jedno u analogiju on dovodi sa Suncem koje distribuira svetlost na druge objekte, ali time nicim nije umanjeno u svojoj perfekciji i kvalitetu iluminacije. Drugo lice Boga je prva njegova emanacija Nus, Logos, Intelekt,Misao. Njega neki autori izjednacavaju sa Platonovim Demijurgom. Logos je tako prvi, aktivni delatni princip Boga, prva njegova volja u ispoljenju iz koje proistice drugi princip, a trece lice Boga, Dusa Sveta iz koje dalje proisticu pojedinacne ljudske duse i materija na najnizem stepenu kosmicke hijerahije. Sve sto je stvoreno, stvoreno je iz ovog dela koji se jos naziva i Prima Materiom stvaranja.  Na ovaj posredni nacin, preko Nusa i Duse sveta, mi prepoznajemo perfektno lice Boga. Bog je tako izvan i u svojoj Kreaciji pa je panteistican i nadpanteistican u isto vreme.

I U CEMU JE TACNO STVAR

Da bi se moglo shvatiti u cemu je tacno razlika izmedju gnoze i vere, mora se prethodno razumeti koncept gnosticke samorealizacije (samoobozenja) i koncept hriscanskog spasenja. Gnostici ne gledaju na pitanje spasenja polazeci od greha, bilo originalnog, prvog, bilo nasledjenog, vec od neznanja kao prvog izvora greha. Neznanje se odnosi na nepoznavanje duhovne stvarnosti coveka i univerzuma. Hristos kao jedan od istorijskih obznanitelja Bozanskog Logosa nije patnjom i smrcu, vec svojim zivotom i ucenjem, otkrivajuci misticne poruke, izveo veliko delo naseg spasenja. Gnosticki koncept spasenja je suptilan i bazira se na duhovnom aspektu licnosti koji mora nadvisiti dusevni. Ovo se najbolje da razumeti iz valentinijanske ranohriscanske jeresi koja je propovedala postojanje dva oblika hriscanstva: dusevnog (psihiki) koje veru promovise primanjem kroz dusu coveka i duhovnog (pnemvatiki) kao veru koja preko duha tezi ka spoznaji.  Da bi razumeo ko je, covek sebe pozicionira prema konceptu sopstva i kada govori o sebi, govori o ukupnosti svoga bica sublimiranoj na telesnom nivou u prostorno-vremenskoj dimenziji. Ipak, telo je samo sredstvo koje koristi dusa. U hermetizmu dusa se naziva svesnost ili esencija. Svesnosti je potrebna samorealizacija, ali retko koji covek razume ovaj impuls u sebi, impuls koji neki nazivaju obozenjem, a neki individuacijom. Dusa se tako javlja kao faktor koji razvija sve unutrasnje potencijale i kapacitete koji cine Bice. Bice u hermetizmu nije isto sto i dusa, to je posebna kategorija koju drugacije nazivamo duhom. U gnosticizmu duh je Bog u nama, tacka integracije sa Bogom. U vezi sa ovim potrebno je objasniti proces obozenja i integracije, sta to, zapravo, znaci. Rec religija izvedena je iz glagola ligare koji znaci povezati. Ono sto mi u religijskom procesu postizemo, sa hermeticke tacke razumevanja, jeste reintegracija veze (religare) duse i duha u skladu sa drugim i trecim bozanskim licima Plotinovog koncepta Boga, jer covek nije nista drugo do mikrokosmicki odraz bozanske celine koja se prostire od nemanifestnog Jednog, preko Logosa i Anime Mundi. U astrologiji ovaj se kapacitet prepoznaje kroz odnos istoimenih tacaka duse i duha koji se horoskopski projektuje u tacku ljubavi, odnosno, Venerinu tacku. Dve su formule u opticaju za njeno izracunavanje, a ona koju afirmise Pavle Aleksandrijski glasi asc+VE-duh. Venera je simbol integracije i spajanja i u horoskopu njena tacka, ne planetarna pozicija, simbolizuje kapacitet hermetickog obozenja. Nije je tesko pronaci u svakom natalu i uporediti sa nivoima 9. kuce i solarne simbolike u integralu. Na ovom nivou otkrivamo jos jedno znacenje maksime “kako gore, tako i dole”. Nebo i Zemlja, gore i dole, musko i zensko, nisu nista drugo do unutrasnji aspekti covekovog bica i to je pravo znacenje odnosa makro i mikro celine koja se predstavlja kroz odnos coveka i Boga. Gore je duh, dole je dusa, gore je Sunce, dole je Mesec, spajanje rezulitra kroz alegoriju androgene rezultante koja u visokoj alhemiji (teurgiji) reprezentuje covekovo obozenje kroz pomirenje duha i duse, tacnije, kroz preobrazaj duse od strane duha kao aktivnog principa.
Prvopomenuta dusevna esencija, koja otkriva neponivljivu posebnost unutrasnjeg naseg ovozemaljskog bica, zapravo, uopste po svojoj pripadajucoj vrsti, nije od ovog sveta. Hermetisti kazu da dusa potice od onoga sto reprezentuje zvezdana sfera ili Prima Materia ili Dusa Sveta. Iznad te sfere obitava duhovna monada svake pojedinacne duse koja razotkriva dusu koja se “spusta” u fizicko telo. Dusa se spusta kako bi aktivirala i ispunila proces realizacije bica koje predstavlja ponovno spajanje prvobitnih elemenata. Proces obozenja je veoma tezak i manifestuje se pod plastom onoga sto prepoznajemo kao sudbinu. Dusa mnogo mora da radi kako bi obnovila prvobitno jedinstvo. Simbolicno ovo se moze tumaciti preko stanja tacke fortune u svakom nativitetu kao tacke koja odrazava kvalitet lunarne iluminacije u prostorno-vremenskom okviru. Tacka fortune u ovom kontekstu postaje prvi pokazatelj tezine tog zadatka u dobijenoj zivotnoj sudbini. I to je jedini razlog zbog kojeg smo mi rodjeni. Svako od nas pojedinacno iskupljuje nebo kroz samorealizaciju, jer ako je covek slika Boga, isti se moze ostvariti kroz coveka. Sustina velikog alhemijskog dela svodi se na ovo i svi ritualni procesi postepeno vode kao ovom cilju. Ako je dusa u otelotvorenju pod presnaznim pritiskom materijalnih/zivotnih zakona, proces obozenja je otezan i onemogucen u krajnjoj instanci. Zadatak astrologije kao gnostickog nauka, gnosticke vestine, nije da olaksa samo zivotnu svakodnevicu i “resi” zivotne probleme coveka, vec, pre svega, da otkrije tacku individualnog potencijala za povratak Bogu i ojaca isti kroz svoje interventne manifestacije. Ovaj potencijal nije svakome dat na jednak nacin i prema kapacitetu istog ljude delimo na tri vrste, tacnije, ljudski um delimo na tri vrste. Culni um je najnizi oblik potencijala pomenute reintegracije i isti funkcionise unutar culnih parametara, culnog sveta i referenci koje opazamo culima. Iznad parametara ovog sveta osnovni, culni um, koji svako od nas poseduje, ne moze da ide. Culni um je baza intelektualnog naseg bica koje nikakve veze nema sa nasim misticnim i duhovnim delom. Od culnog uma visi u ovoj hijerarhiji je misticni um koji imaju samo oni ljudi koji iskreno veruju u nesto, neki koncept stvarnosti, bilo da je on religijski, bilo da je materijalisticki. Ovaj um je uveren u istinu o necemu, ali ovaj um, cak i u najsrcanijem identifikovanju sa nekim verskim konceptom, u sustini samo prihvata ono sto mu je preneseno, sto mu je receno, ali iz sebe tu istinu ne prepoznaje. Daleko najveci broj vernika pripada ovoj grupi. Vera bez licnog, neposrednog prepoznavanja Boga kroz unutrasnje misticno iskustvo. O misticnom iskustvu se ne moze previse pricati na ovaj nacin jer je isto preduboko povezano sa najdubljim nivoima svesnosti i jednako tako je retko. Licno, neposredno misticno iskustvo karakteristika je ljudi sa razvijenim ezotericnim (unutrasnjim) umom koji nikakve veze nema sa prvim, intelektualnim nivoom, ali ima veze sa drugim, misticnim delom ljudskog uma. Ezoterijski um je u gnosticizmu sediste vere u pravom smislu te reci, srediste srca koje vecina obicnih hriscanskih vernika pogresno vezuje za dusevno srce i emocije. Duhovno srce je zlato svake vere i samo retki uspevaju da ga otkriju za zivota. Posmatrano iz ove perspektive, duhovno srce je cilj gnosticke vere i do njega jednako moze doci i dusevni vernik i gnosticki, kontemplativni pristupalac. Retki iz oba korpusa uspevaju da otkriju ezotericni um. Savremeni okultni krugovi skloni su da afirmisu relativnost koncepata bilo koje religije sa nivoa misticnog uma pozivajuci se na beznacajnost istih posle dostizanja pomenutog cilja. Ipak, do tog cilja se ne moze stici bez da se prodje kroz nizi stepen misticnog uma. Preskakanja nisu dozvoljena i zato tradicionalno orjentisani gnostici insistiraju na postavci tradicionalne kosmologije cija je osnova direktnije prvi put afirmisana od Aristotela na spoljasnjem, objektivnom nivou, da bi kroz Platonovu misao ista dobila misticnu boju unutrasnjeg ezoterijskog potencijala. Ono sto je objektivni Kosmos za Aristotela, unutrasnji je za hermeticara platonositckog impulsa. Kada govorimo o 7 planeta, 4 elementa, visim sferama i inferiornim sferama mi jednako govorimo o univeruzumu izvan nas i univerzumu u nama jer “kako je gore, tako je i dole”, tacnije, kako je izvan nas, tako je i u nama. Ovaj panteisticki koncept potpuno je stran crkvenoj hriscanskoj doktrini. Pozivanje na slobodnu volju i nepostojanje sudbine samo je posledice neslaganja na nivou prvog hermetickog koncepta, koncepta povezivanja mikro i makro kosmosa. Razlika izmedju gnoze i pistisa daleko je dublja nego sto se to obicno objanjsva kroz pricu o sudbini i slobodnoj volji. Nije stvar u sudbini, vec u odnosu i vezi izmedju Boga i coveka, odnosno, izmedju Boga i stvorene njegove kreacije. U hermetizmu i neoplatonizmu ta veza je neposredna i priroda preko treceg Boznaskog lica, preko Prime Materie stvaranja, ucestvuje u Bozanstvenosti. Prekid nije definitavan iako kvalitativno postoje razlike na nivoima postojanja. Bog je u abrahamskim verskim konceptima objektiviziran iz perspektive coveka, dok je u gnosticizmu subjektiviziran na nivou unutrasnje njegove afirmacije.

I KAKVE VEZE SVE OVO IMA SA ASTROLOGIJOM

Sve veze ima. Nemojmo nikada smetnuti sa uma da je astrologija divinacija sto znaci da, prema definiciji, ista barata sa “visim” sferama, nematerijalnim sferama. Da li savremeni astrolog razmislja gde su te vise sfere, kakva je njihova struktura i zasto uopste tezimo zadiranju u iste. Odgovor je suvisan. Savremeni astrolog ni izbliza nije duhovno izbrusen kao njegov drevni kolega. On ne pripada niti jednoj ideji i kada kaze da veruje u Boga dalje od toga ne ide. Bog za savremenog astrologa, ili ne znaci nista, ili se pokusava prepoznati kroz uzaludnu raspravu sa pravovernim vernicima. To je pogresan put i unapred izgubljena bitka i da bi se ovo razumelo, mora se proci istim putem duhovne reintegracije kojim su prolazili nasi prethodnici poput Vetija Valensa, Pavla iz Aleksandrije, Paracelzusa, Kornelija Agripe, Bonatija ili Lilija. Taj put je put misticne gnoze i niti jedan drugi. Sve ostalo sto se pokusava opravdati laz je i nista vise od toga. Mozemo lagati sebe, druge, ali lagacemo u svakom slucaju. Vecina ce lagati jer ne razume. Najveci greh za gnostickog vernika je greh ignorantske pasivnosti prema pitanjim Duha i Boga. Astrologija izvan ovog prostora nije moguca jer ono sto je slovo za rec, to je astrologija za gnosticki hermetizam. Cime se tacno danas bave astrolozi? Kojim konceptima opravdavaju astroloski kosmos, kojom svrhom oblikuju svoju delatnost? U sta veruju i zasto se astrologijom bave? Svako ko iz mesta na ova pitanja ne moze da odgovori, a primenjuje astrologiju, promasen je slucaj. Ova se pitanja mogu i drugacije koncipirati. Najcesce od nas tradicionalista se moglo cuti pitanje “Sta je to astrologija i kakva je priroda veze izmedju Neba i Zemlje?” Ovde se, naravno, ne misli na materijalno, vidljivo nebo, vec duhovno Nebo ciji je odraz ovo koje percipiramo ocima. Astrologija je sve svetovne bitke izgubila onog momenta kada je astrolog izgubio znanje o ovoj cinjenici cime je automatski izgubio i svoju veru. Izgubio ju je onog momenta kada je bukvalno poverovao da se astrologija bavi fizickim kauzalnostima materijalnih objekata naseg kosmickog okruzenja. Ne znajuci o cemu se radi takav je astrolog preuzeo na sebe zadatak astronomije. Zavrsivsi u misijoj rupi pokusao je da sagleda ceo svet. Promenjena perspektiva, promenjen i cilj koji vise ne pripada astrologiji vec svetovnim razlozima. Sta tacno radimo kada svakodnevno pristupamo astroloskom tumacenju donekle je opisao teoreticar hermetizma J. Evola rekavsi: “Planete u odredjenim trenucima, u momentima njihovih konjunkcija, a narocito u vreme aspekata ka Suncu i Mesecu, predstavljaju aktuelizaciju velikog simbola pojedinacne alhemijske i hermeticke operacije…Za pocetak Dela preporucuje se period kada je Sunce u Ovnu, ako zelimo da postujemo hermeticku tradiciju starih Grka…Prvo prociscenje desava se u vreme Sunca u Strelcu, a Meseca u Ovnu, a Delo se ispunjava/dostize u vreme mladog Meseca u znaku Lava…” Astrologija je procesualno sredstvo visoke stelarne magije i ako se vratimo na pricu o hermetickom poimanju Boga i njegovom trecem licu Animi Mundi iz koje svi potencijali kreacije proizilaze u formi ideje i informacije, doci cemo do zakljucka da je astroloska intervencija, zapravo, delovanje prema najnizem licu Boga, prema Prvoj Materiji stvaranja u kojoj su pohranjene informacije manifestnog Kosmosa. Kao i dve prve faze velikog alhemijskog dela i astrologija tako predstavlja “manju misteriju”. Manja je jer se ogranicava na nizi nivo transcendentne realnosti. Veca misterija se nadovezuje na manju i otvara onog momenta kada se sa tog nivoa predje na najvisi. Astroloskim recnikom receno, kada se integrise pomenuta tacka ljubavi preko kompletirane veze tacke fortune i tacke duha u jednom natalnom dijagramu.

Svaka čast Nataša. Spasila si ugled astrologa i podigla njihovu duhovnost ovim postom. Također si me zainteresirala sa točkom integracije duha.  Koristio sam formulu na svome Natalu sad nakon što sam pročitao tekst i došao sam na 9* Blizanci za točku integracije duha-duše, dočim mi je Sunce natalno u Blizancima na 11* tako da su u konjunkciji, jedini aspekt koji mi sunce obrazuje je konjunkcija sa Jupiterom na MC. Tako mi je Merkur dispozitor te točke, a Merkur mi je u 9. polju u Biku sa Mjesecom i vrlo dobro osjećam ovaj tvoj tekst. Istina je što kažeš za današnje astrologe, da su oni izgubili "nebo" ono duhovno i za njih je nebo još manje nego što ga astronomi predočuju, ali ne svi, akumulativno roditi će se duše koje će to opet da podižu na drevnu razinu sa sve većim rastućim brojem otvorenih informacija u ova vremena koja su im na raspolaganju i sve dublje i kontraverznije prošlosti koja ostaje iza nas. Ali srećom ima ljudi koji rade reintegraciju, i to ne samo u području astrologije, već i arheologije, drugih znanosti, medicine, pa do svih onih ostalih sfera; oni je moraju da rade, jer oni vole da je rade, oni očitavaju svijet isponova da bi ga razumjeli u ovo moderno doba mehaniziranih umova.

Nadahnut tobom, evo da iznesem nešto od toga iz svoje čarobnjačke torbe.

Vjera, kao i znanje, dio su ovog svijeta "polu-istina", tako jedna drugu kako udaljavaju , tako i nadopunjuju, pa u posljetku problem nije ni u vjeri jer ona nas opominje, već je problematična njena kvaliteta i njeno izvorište, nje pokretač. Osviještena razina vjere je znanje. Vjera je kao razintegrirano znanje na komadiće koji žele da pronađu strukturu, ostati na pukoj razini vjerovanja jeste mrtvo znanje. Ono što je prava točka integracije nije samo ljubav, već je djelo. Možemo uvesti trojstvo vjera,djelo i znanje. Kao duh (znanje), duša (vjera) i tijelo (djelo). Mjesec, križ, i krug. Simbol Merkura je simbol djela alkemije, djelo astrologa. Povezati duh i tijelo, pomoću oživljavanja vjere kroz alkemiju koja postaje znanje. Naša duša prikazan polumjesecom je zarobljenja u svome neznanju koje je vodi u pad, u svijet dualiteta zbog čega nastaje vjera. Od svih astroloških simbola planeta i svijetla, samo merkur sadrži u sebi svu cjelovitost -duh, duša i tijelo. Iz naše perspektive, merkur je znanje potrebno tijelu za povratak u carstvo duha koje je kako si navela - u nama . Sada da se vratimo na riječ ljubav. Nema mudrosti osim kroz ljubav, odnosno kroz želju za mudrošću. To je ujedno i inicijacija i pokretanje djela. Proaktivna otvorenost i receptivnost ka višim sferama i znanju koje poput ključa, ili mosta koji povezuje i izbavlja iz dualiteta koja nas čini smrtnima,slabima i udaljenima od boga, i cjelovitosti.


Vidim da si ovaj tekst napisala sa žarom u duši, napisala si sve a opet ostala si kratka, jasna, usredotočena. Sve pohvale, i sretna nova godina :)