I U CEMU JE TACNO STVAR
Da bi se moglo shvatiti u cemu je tacno razlika izmedju gnoze i vere, mora se prethodno razumeti koncept gnosticke samorealizacije (samoobozenja) i koncept hriscanskog spasenja. Gnostici ne gledaju na pitanje spasenja polazeci od greha, bilo originalnog, prvog, bilo nasledjenog, vec od neznanja kao prvog izvora greha. Neznanje se odnosi na nepoznavanje duhovne stvarnosti coveka i univerzuma. Hristos kao jedan od istorijskih obznanitelja Bozanskog Logosa nije patnjom i smrcu, vec svojim zivotom i ucenjem, otkrivajuci misticne poruke, izveo veliko delo naseg spasenja. Gnosticki koncept spasenja je suptilan i bazira se na duhovnom aspektu licnosti koji mora nadvisiti dusevni. Ovo se najbolje da razumeti iz valentinijanske ranohriscanske jeresi koja je propovedala postojanje dva oblika hriscanstva: dusevnog (psihiki) koje veru promovise primanjem kroz dusu coveka i duhovnog (pnemvatiki) kao veru koja preko duha tezi ka spoznaji. Da bi razumeo ko je, covek sebe pozicionira prema konceptu sopstva i kada govori o sebi, govori o ukupnosti svoga bica sublimiranoj na telesnom nivou u prostorno-vremenskoj dimenziji. Ipak, telo je samo sredstvo koje koristi dusa. U hermetizmu dusa se naziva svesnost ili esencija. Svesnosti je potrebna samorealizacija, ali retko koji covek razume ovaj impuls u sebi, impuls koji neki nazivaju obozenjem, a neki individuacijom. Dusa se tako javlja kao faktor koji razvija sve unutrasnje potencijale i kapacitete koji cine Bice. Bice u hermetizmu nije isto sto i dusa, to je posebna kategorija koju drugacije nazivamo duhom. U gnosticizmu duh je Bog u nama, tacka integracije sa Bogom. U vezi sa ovim potrebno je objasniti proces obozenja i integracije, sta to, zapravo, znaci. Rec religija izvedena je iz glagola ligare koji znaci povezati. Ono sto mi u religijskom procesu postizemo, sa hermeticke tacke razumevanja, jeste reintegracija veze (religare) duse i duha u skladu sa drugim i trecim bozanskim licima Plotinovog koncepta Boga, jer covek nije nista drugo do mikrokosmicki odraz bozanske celine koja se prostire od nemanifestnog Jednog, preko Logosa i Anime Mundi. U astrologiji ovaj se kapacitet prepoznaje kroz odnos istoimenih tacaka duse i duha koji se horoskopski projektuje u tacku ljubavi, odnosno, Venerinu tacku. Dve su formule u opticaju za njeno izracunavanje, a ona koju afirmise Pavle Aleksandrijski glasi asc+VE-duh. Venera je simbol integracije i spajanja i u horoskopu njena tacka, ne planetarna pozicija, simbolizuje kapacitet hermetickog obozenja. Nije je tesko pronaci u svakom natalu i uporediti sa nivoima 9. kuce i solarne simbolike u integralu. Na ovom nivou otkrivamo jos jedno znacenje maksime “kako gore, tako i dole”. Nebo i Zemlja, gore i dole, musko i zensko, nisu nista drugo do unutrasnji aspekti covekovog bica i to je pravo znacenje odnosa makro i mikro celine koja se predstavlja kroz odnos coveka i Boga. Gore je duh, dole je dusa, gore je Sunce, dole je Mesec, spajanje rezulitra kroz alegoriju androgene rezultante koja u visokoj alhemiji (teurgiji) reprezentuje covekovo obozenje kroz pomirenje duha i duse, tacnije, kroz preobrazaj duse od strane duha kao aktivnog principa.
Prvopomenuta dusevna esencija, koja otkriva neponivljivu posebnost unutrasnjeg naseg ovozemaljskog bica, zapravo, uopste po svojoj pripadajucoj vrsti, nije od ovog sveta. Hermetisti kazu da dusa potice od onoga sto reprezentuje zvezdana sfera ili Prima Materia ili Dusa Sveta. Iznad te sfere obitava duhovna monada svake pojedinacne duse koja razotkriva dusu koja se “spusta” u fizicko telo. Dusa se spusta kako bi aktivirala i ispunila proces realizacije bica koje predstavlja ponovno spajanje prvobitnih elemenata. Proces obozenja je veoma tezak i manifestuje se pod plastom onoga sto prepoznajemo kao sudbinu. Dusa mnogo mora da radi kako bi obnovila prvobitno jedinstvo. Simbolicno ovo se moze tumaciti preko stanja tacke fortune u svakom nativitetu kao tacke koja odrazava kvalitet lunarne iluminacije u prostorno-vremenskom okviru. Tacka fortune u ovom kontekstu postaje prvi pokazatelj tezine tog zadatka u dobijenoj zivotnoj sudbini. I to je jedini razlog zbog kojeg smo mi rodjeni. Svako od nas pojedinacno iskupljuje nebo kroz samorealizaciju, jer ako je covek slika Boga, isti se moze ostvariti kroz coveka. Sustina velikog alhemijskog dela svodi se na ovo i svi ritualni procesi postepeno vode kao ovom cilju. Ako je dusa u otelotvorenju pod presnaznim pritiskom materijalnih/zivotnih zakona, proces obozenja je otezan i onemogucen u krajnjoj instanci. Zadatak astrologije kao gnostickog nauka, gnosticke vestine, nije da olaksa samo zivotnu svakodnevicu i “resi” zivotne probleme coveka, vec, pre svega, da otkrije tacku individualnog potencijala za povratak Bogu i ojaca isti kroz svoje interventne manifestacije. Ovaj potencijal nije svakome dat na jednak nacin i prema kapacitetu istog ljude delimo na tri vrste, tacnije, ljudski um delimo na tri vrste. Culni um je najnizi oblik potencijala pomenute reintegracije i isti funkcionise unutar culnih parametara, culnog sveta i referenci koje opazamo culima. Iznad parametara ovog sveta osnovni, culni um, koji svako od nas poseduje, ne moze da ide. Culni um je baza intelektualnog naseg bica koje nikakve veze nema sa nasim misticnim i duhovnim delom. Od culnog uma visi u ovoj hijerarhiji je misticni um koji imaju samo oni ljudi koji iskreno veruju u nesto, neki koncept stvarnosti, bilo da je on religijski, bilo da je materijalisticki. Ovaj um je uveren u istinu o necemu, ali ovaj um, cak i u najsrcanijem identifikovanju sa nekim verskim konceptom, u sustini samo prihvata ono sto mu je preneseno, sto mu je receno, ali iz sebe tu istinu ne prepoznaje. Daleko najveci broj vernika pripada ovoj grupi. Vera bez licnog, neposrednog prepoznavanja Boga kroz unutrasnje misticno iskustvo. O misticnom iskustvu se ne moze previse pricati na ovaj nacin jer je isto preduboko povezano sa najdubljim nivoima svesnosti i jednako tako je retko. Licno, neposredno misticno iskustvo karakteristika je ljudi sa razvijenim ezotericnim (unutrasnjim) umom koji nikakve veze nema sa prvim, intelektualnim nivoom, ali ima veze sa drugim, misticnim delom ljudskog uma. Ezoterijski um je u gnosticizmu sediste vere u pravom smislu te reci, srediste srca koje vecina obicnih hriscanskih vernika pogresno vezuje za dusevno srce i emocije. Duhovno srce je zlato svake vere i samo retki uspevaju da ga otkriju za zivota. Posmatrano iz ove perspektive, duhovno srce je cilj gnosticke vere i do njega jednako moze doci i dusevni vernik i gnosticki, kontemplativni pristupalac. Retki iz oba korpusa uspevaju da otkriju ezotericni um. Savremeni okultni krugovi skloni su da afirmisu relativnost koncepata bilo koje religije sa nivoa misticnog uma pozivajuci se na beznacajnost istih posle dostizanja pomenutog cilja. Ipak, do tog cilja se ne moze stici bez da se prodje kroz nizi stepen misticnog uma. Preskakanja nisu dozvoljena i zato tradicionalno orjentisani gnostici insistiraju na postavci tradicionalne kosmologije cija je osnova direktnije prvi put afirmisana od Aristotela na spoljasnjem, objektivnom nivou, da bi kroz Platonovu misao ista dobila misticnu boju unutrasnjeg ezoterijskog potencijala. Ono sto je objektivni Kosmos za Aristotela, unutrasnji je za hermeticara platonositckog impulsa. Kada govorimo o 7 planeta, 4 elementa, visim sferama i inferiornim sferama mi jednako govorimo o univeruzumu izvan nas i univerzumu u nama jer “kako je gore, tako je i dole”, tacnije, kako je izvan nas, tako je i u nama. Ovaj panteisticki koncept potpuno je stran crkvenoj hriscanskoj doktrini. Pozivanje na slobodnu volju i nepostojanje sudbine samo je posledice neslaganja na nivou prvog hermetickog koncepta, koncepta povezivanja mikro i makro kosmosa. Razlika izmedju gnoze i pistisa daleko je dublja nego sto se to obicno objanjsva kroz pricu o sudbini i slobodnoj volji. Nije stvar u sudbini, vec u odnosu i vezi izmedju Boga i coveka, odnosno, izmedju Boga i stvorene njegove kreacije. U hermetizmu i neoplatonizmu ta veza je neposredna i priroda preko treceg Boznaskog lica, preko Prime Materie stvaranja, ucestvuje u Bozanstvenosti. Prekid nije definitavan iako kvalitativno postoje razlike na nivoima postojanja. Bog je u abrahamskim verskim konceptima objektiviziran iz perspektive coveka, dok je u gnosticizmu subjektiviziran na nivou unutrasnje njegove afirmacije.