O prirodi magijskog delovanja

  • 1 Odgovora
  • 284 Pregleda
*

Van mreže Natasa

  • *****
  • 1522
    • www.natasakaralic.com
O prirodi magijskog delovanja
« poslato: Jun 13, 2017, 11:02:09 pre podne »
U analizi gnostickog spisa Knjige po Enohu Artur Versluis, u delu u kojem obrazlaze svoje tumacenje znacenja palih andjela koji su covecanstvu preneli zabranjena znanja, pre svega vestinu ratovanja i magije, za rat kaze da predstavlja protivprirodno razdvajanje, a za magiju da je nasilje nad nebom, odnosno, protivprirodno spajanje. Ova najkraca definicija magije na koju sam u teoriji naisla je, mozda, i najpreciznija, ali ista zahteva detaljniju analizu kako bi se doslo da razumevanja na sta je pisac tacno mislio kada je na ovako jednostavan nacin definisao magiju. Iz recenog zakljucujemo da postoje neka celina i neki delovi, odnosno, da postoji jedno i da postoji mnostvo koje magijsko delo vodi ka tom jednom, kao i da postoji nesto sto je protivprirodno. Naravno, kao i za sve u hermetizmu i u vezi sa magijom moramo poceti od Platona. Mozemo ici i dalje u proslost i negrcke kulture, ali u kontekstu horoskopske astrologije i njene veze sa magijom, pocinjemo od ovog autora i njegovog objektivnog idealizma. U dijalogu Alkibijad, razmatrajuci osobine i vestine koje potencijalni politicki vodja, poput mladog aristokrate Alkibijada, treba da poseduje, Sokrat, u nameri da valorizuje koncept magije, upucuje na persijske princeve koji su obucavani u ovoj vestini koja se, na ovom mestu, definise kao skup ritualnih procesa obracanja bogovima. Alkibijad je jedan od prvih sacuvanih izvora koji zoroastrizam prvi put povezuje sa konceptom magije, zahvaljujuci kojem je Zoroaster dobio istorijski status "oca magije".

Na drugom kraju platonistickog spektra, u epohi pozne antike i neoplatonizma, o magiji su svedocili Plotin, Proklo i Jamblih u svojim Egipatskim misterijama.

U IV knjizi Eneada Plotin kaze: "Zahvaljujuci sili simpatike i cinjenici da u prirodi postoji saglasje izmedju slicnih i nesaglasje izmedju razlicitih sila i zbog raznolikosti u mnogobrojnosti takvih (sila) koje konvergiraju unutar jednog zivog univeruzma... Mnogo je crteza i cari koji se zasnivaju na ometajucim mahinacijama jer prava magija je interna za sve i snaga njene privlacnosti i, nista manje, njene repulsije (odbijanje)... Prva magija i carobnjastvo otkrivena je od nekih ljudi koji usmeravaju te cari i magicnu umetnost jedan na drugog. Kako se njeni efekti mogu objasniti? Ljubav je imanentna prirodi i kvaliteti koji je pobudjuju, indukuju medjusobni pristup silom priblizavanja, usadjujuci sasvim drugi temperament u stvarima...oni vezuju dusu za dusu, usmeravaju dva odvojena drveta jedno prema drugom tom silom ljubavi. Iscrtavajuci paterne te moci magicar sebe uvlaci u istu kako bi mirno dosao u posed takvih snaga sa cijom prirodom i svrhom je identifikovao sebe..."

Proklo, atinski filozof iz 5. veka nove ere, poput Jambliha, ujedinjuje filozofsku strogost i tradicionalna paganska verovanja, praktikujuci teurgiju koja doslovno znaci "bozansko delo", u kojem se uz pomoc ritualne magije ostvaruje misticno jedinstvo sa bozanskim izvorom, sa Jednim. Kao neoplatonista on je sve stvari video kao izlivajuce produkte Jednog koje, uprkos sopstvenoj separatnosti, zadrzavaju tu bazicnu duhovnu uniju. U "Svestenickoj umetnosti" objasnjava duhovnu simpatiku i veze koje sve stvari u Kosmosu drze na okupu, nacin na koji partikulariteti bivaju povezani u tom lancu duhovne simpatike, obezbedjujuci filozofsko opravdanje za efikasnost vradzbina i magije. Ovaj filozof je najvise uticao na renesansne platonicare Marsila Ficina i Kornelija Agripu.

"Kao sto ljubavnici ostavljaju sve sto je prijatno za njihova cula kako bi dostigli izvor svega koji je dobar i shvatljiv, na isti nacin svestenici, posmatrajuci kako se sve stvari sadrze u svemu na osnovu simpatije vidljivih jednih prema drugim, ali i prema nevidljivim, grade svoje svestenicko znanje. Zadivljeni da otkriju poslednje u prvom i prvo u poslednjem. Na nebu videse da zemaljske stvari deluju na nebeski nacin, a na zemlji prepoznase nebeske stvari u zemaljskom obliku...Na zemlji je moguce otkriti sunca i mesece, a na nebesima svo bilje i kamenje i zivotinje zive u intelektu. Posmatrajuci tako stvari i povezujuci ih sa nebeskim bicima drevni mudraci spustise bozanske moci medj' smrtna bica jer slicnost je dovoljna da pridruzi bica jedna drugim. Ako, na primer, neko zapali fitilj i stavi ga pod svetlost lampe nedaleko od plamena, videce da je ista osvetljena iako netaknuta plamenom. Po analogiji takvoj mozes razumeti vezu niskih sa visokim stvarima jer sve su one prepune bogova. Zemaljske su ispunjene nebeskim, a nebeske nadnebesnim i svaki lanac produzava obilje do krajnjih clanova. Jer ono sto je u Jednom ispred svega svoju pojavnost cini u svemu. Uzrok ovome ne treba traziti u onome sto vidis ocima, vec intelektualnoj viziji..."

Ficinova prirodna magija, prikazana u III knjizi De Vita (O pribavljanju zivota sa nebesa), pretpostavlja sledece koncepte:

Neoplatonisticku tripartitnu shemu: Jedan, Intelekt, Dusa. Intelekt je prva hipostaza nadkonceptualnog Jednog. Kod Ficina Intelekt se javlja pod izrazom Mens. Mens je kontigent cistih ideja. Iz Intelekta se izliva Dusa sveta (Anima Mundi) koja uz pomoc seminalnih (semenih) uzroka, unutar posrednika koji se naziva Duh Sveta (Spiritus Mundi), stvara Telo sveta (Corpus Mundi) koje sadrzi oblike svih materijalnih stvari. U ovom lancu bica neophodne je dodatno pojasniti pojam seminalnih uzroka. Intelekt (Nus) je istinski prvi princip, referencijalna osnova (arche) sveukupnog postojanja i nije samodovoljan entitet poput Jednog jer poseduje sposobnost da istovremeno kontemplira Jedno, kao svoju prethodnost, i sopstvene misli koje Plotin identifikuje sa Platonovim Idejama. Njegova uloga je dvostruka, da kontemplira moc (dynamis) Jednog, koje Intelekt prepoznaje kao sopstveni izvor i razmislja o mislima koje su vecno prisutne unutar njega i koje kreiraju samo njegovo bice. Nus se moze razumeti i kao skladiste potencijalnih bica, ali jedino ako se takva potencijalnost prepoznaje kao vecna i nepromenljiva misao Bozanskog Uma, Nusa. Intelekt je nezavistan u postojanju jer ne zahteva nista izvan sebe za opstanak. Pozivajuci se na Platonovog Parmenida Plotin tvrdi da "misliti i biti je jedno te isto". Nus kreira produktivnu akciju iz koje potice Dusa. Kako je svrha ove hipostaze dvostruka to sto obuhvata samu njegovu sustinu mora da bude od slicne vrste. Moc i beznaporni izraz Jednog manifestuje se kao koherentnost misli, odnosno, savrseni umni objekti koje Nus misli neometano, vecno i u otpunosti. Ideje su prisutne u njemu kao objekti kontemplacije. Plotin kaze: "Ideje nisu razlicite od Inteligencije vec su po sebi Inteligencija." Bez da narusava jedinstvo ovog koncepta Plotin vesto iznalazi nacin kako da trajnost i vecnost zadrzi na nivou Bozanstva. Ovo postize uvodjenjem pojma samoidentiteta svake ideje, uz istovremenu nemogucnost razlikovanja od Nusa samog, na nacin da svaka Ideja odjednom jeste cisto i kompletno postojanje kao i potencijalnost, seme, sposobno da dalje produzi svoju aktualizaciju kao entitet razlicit od Inteligencije (Nusa). Pozajmljujuci stoicki pojam logos spermatikos (pocetni, semeni, preliminarni razlog) Plotin dalje obrazlaze svoju teoriju da svako postojanje jeste produkt generisan kontemplacijom njegovog prethodnog, viseg izvora. Tako Jedno u samoposmatranju stvara Nusa, a on dalje u kontemplaciji svog izvora, preko ideja, proizvodi logoi spermatikoi koji sluze kao produktivna moc, odnosno, esencija Duse koja je aktivni i generativni princip bica.

"Sila Duse sveta je rasuta na sve stvari kroz kvintensenciju (peti element-Spiritus Mundi), koji je svuda aktivan, kao duh unutar Tela sveta..." M. Ficino, Knjiga zivota III, poglavlje 1.

Dakle, u razumevanju magijskog mehanizma prvo usvajamo Plotinov koncept lanca emanacije od Jednog, preko Nusa koji daje Animu koja uz pomoc Duha sveta kreira Telo sveta.

Individualna dusa je tako fragment kosmicke i kroz razumevanje sebe mi razumemo celinu Anime, Svetsku dusu. Seminalni (semeni) uzroci postoje unutar Anime kao refleksija vecnih ideja unutar Nusa. Preko njih Dusa sveta stvara oblike fizickih stvari i pojava koji su tek mutna refleksija samih ideja. Fizicke stvari se odnose jednako na nebeska tela i nize, zemaljske objekte, pojavnosti. Oblici nebeskih tela su bliza i bolja refleksija ideja jer su vise na lancu emanacije i preko njih se posreduje dalje stvaranje nizih oblika. Fizicke stvari se mogu dezintegrisati i denaturalizovati. Magicar rekonstruise tu dezintegraciju tako sto preko boja, reci, invokacija, figura, shifara, predmeta, zvukova, esencija, ponovo povezuje semene uzroke sa stvarima ovog sveta.To cini kroz posrednistvo Duha sveta koji je ujedinjen sa Dusom sveta. Da bi ponovo uspostavio vezu izmedju pojedinacne duse i Duse sveta magicar pokusava da uspostavi vezu izmedju predmeta intervencije i nebeskog tela koji ukljucuje ritual sa kamenjem, mineralima, biljem od kojih svako nosi prirodu (ima simpaticku vezu) sa nekim nebeskim telom, a na osnovu prenosa unutar lanca emanacije sa viseg na nize. Talismani deluju kao prijemnici Duha sveta koji se emanira iz Duse sveta.

Moc talismana zasniva se na trima vaznim svojstvima: onim manifestovanim u materijalu i obliku samog predmeta, onim okultnim koje sadrzi sam oblik predmeta i okultnim koje sadrzi figura, rec (sigi, pecat izveden iz numericke zamene slova) ili cifra ugravirana u njega.

Astrologija, magija i alhemija su tri okultne hermeticke nauke i sve tri su medjusobno povezane u praksi i sve tri pretpostavljaju neoplatonisticki svetonazor i metafizicke preduslove. Za renesansne filozofe magija je duhovna nauka razvrstana kroz tripartitnu podelu na: prirodnu magiju, koja intervenise nad okultnim svojstvima fizickih stvari. Nebeska magija ili astroloska magija se bavi "srednjim svetom" u lancu emanacija jer planete odrazavaju nacin na koji se Spiritus Mundi materijalizuje u pojavnosti. Planete su fizicki izraz kvaliteta te medijalne veze koju Dusa sveta uspostavlja izmedju fizickog i idejnog dela. Poslednja od tri je bozanska magija koja za svrhu ima uspostavljanje misticnog jedinstva sa visim nivoima emanacije, do Jednog na vrhu.

Kada se posle izlozenog vratimo na pocetak i Versluisovu definiciju magije kao protivprirodnog spajanja vidimo da se isto moze razumeti kao cin spajanja (ljubavi) nizih sa visim emanacijama unutar neoplatonisticke sheme, odnosno, kao spajanje posebnosti sa idejom preko niza emantivnih posrednika. Na isti nacin i astrologija funkcionise tumaceci ispoljavanje seminalnih uzroka u ovom svetu. Magija ide obrnutim smerom. Partikularitete ovog sveta svesno, usmereno od stane coveka, povezuje sa visim izvorima. Ljubav iz Ptolinovih i Proklovih navoda se odnosi na ovo, na aktivaciju okultne sile poveznosti nizih sa visim nivoima bica.

https://returnofthespacegods.files.wordpress.com/…/plotinus…
astrološki tekstovi, izrada horoskopa, škola astrologije
www.natasakaralic.com

*

Van mreže Natasa

  • *****
  • 1522
    • www.natasakaralic.com
Odg: O prirodi magijskog delovanja
« Odgovor #1 poslato: Jul 29, 2017, 02:38:50 posle podne »
"Najvaznije od svega, Kosmos je po sebi ziv i jedinstveniji od bilo koje zivotinje, najsavrseniji medju njima (zivim bicima)." Ficino ovim stavom reintegrise anticko misljenje o univerzumu kao zivom, holisticnom organizmu. U opsteprihvacenom modernom, naucnom pogledu na svet, kauzalna veza izmedju nebesa i zemlje se obicno objasnjava kao rezultat materije i energije, odnosno, kao rezultat merljivih fizickih sila. Poneki moderni astrolog i danas je sklon da traga za dokaznom kvalifikacijom astrologije kroz neki vid magnetnih polja ili kakvog slicnog uzroka koji se zasniva na materiji i energiji. Za Ficina, renesansnog nastavljaca neoplatonisticke i hermeticke tradicije antike, simpatika i svepovezanost celokupne stvarnosti je najvaznija stvar. Kao sto covek ima dusu, tako i svemir ima Animu, svetsku dusu koja je povezana sa svime i povezuje sve, cak i one stvari koje su medusobno najudaljenije i koje poznatim fizickim silama jedna na drugu ne mogu da uticu. Covek kao racionalno i umno bice nije samo pasivni primalac tih veza kroz posrednistvo svetske duse, vec i aktivni ucesnik koji, razumejuci zakone unutar ovog posrednika, istog usmerava na zeljene nacine ka drugim partikularitetima (magijski mehanizam). Svetska dusa sadrzi u sebi seminalne uzroke svih stvari i na taj nacin stvara i oblikuje svaku pojedinacnu stvar u njenoj pojavnosti (postojanju). "Neka se nijedan covek ne cudi kako je dusu moguce privuci materijalnim oblicima kad i ona sama kreira jednake mamce i voljno i vecno obitava u njima (u svemu)." Knjige zivota.

Jedan od najvaznijih aspekata Anime je njena pokretljivost (anima movens). Ova osobina ovog dela platonistickog univerzuma proizvodi planetarna i sva druga kretanja. Svetsku dusu tradicionalni covek je video svuda, u svakom delu univerzuma. Ipak, Aima je i dusa celine pa su tako pojedinost i celina identicne preko njenog svojstva. Ono sto se desava u mikrokosmosu, desava se i u makrokosmosu i obrnuto. Na taj nacin Anima se javlja kao veza izmedju dela i celine koji postaju jedno te isto. To je ideja koju savremeni covek veoma tesko moze da razume i prihvati jer je on naviknut da razmislja o sebi kao posebnosti koja komunicira sa drugim posebnostima potpuno odvojenim od njega i ni na koji nacin sa njima nije povezan. Savremeni covek ne dozivljava univerzum kao celinu, niti kao zivi organizam. U njemu zive organizmi, ali on sam to ni po cemu nije. Za coveka tradicije percepcija je sasvim drugacija. Kako je sebe video kao mikrokosmos, kao odraz celine u pojedinosti, Anima je za njega veza izmedju unutrasnjeg i spoljasnjeg sveta iako distinkcija izmedju tih nivoa stvarnosti nije ni bila predmet razmisljanja na tako jasno separatan nacin jer dusa pojedinca i dusa sveta postaju i ostaju jedno te isto. Ne samo da je Anima veza izmedju coveka i univerzuma, vec je i veza izmedju duse i materije. Anima Mundi je medijum koji obuhvata istovremeno duh, dusu i materiju, deo, ali i celinu, unutrasnjost i spoljasnjost. Ona povezuje sve i, sa jedne strane, svi delovi su sadrzani u celini, a sa druge strane celina je sadrzana u svakom pojedinacnom delu. Do 17. veka prirodna filozofija i celokupna pozadina psihickog zivota coveka odredjena je Animom Mundi. Na isti nacin se najcesce objasnjava i mehanizam astroloskog delovanja, kao istovremenost (sinhronicitet) promena na zemlji i nebu. Kako je astrologija disciplina tradicionalne epohe postavlja se pitanje na koji nacin opravdati astrologiju iz savremene perspektive. Moderni astrolozi, zapreteni u konfuziji kolizije izmedju sopstvene savremenosti i tradicionalne vestine, upadaju u logicki bezizlazne zavrzlame u kojima fizicki zakoni povezuju nebo i zemlju, ali zakoni koji ni hipoteticki ni eksperimentalno jos uvek nisu dokazani iako jesu sasvim izvesni. Ne samo da je kauzalnost takva, vec, po njima, planetama na nebu ne prethodi nista jer, ako bi prethodilo, onda bi te planete ponovo postale nista drugo do posrednici iz Ficinove price. Kosmologija, kao deo prirodne filozofije, vise nije obavezno svojstvo astroloskog predmeta. O tome se ne govori, vecim delom jer se o tome ne zna nista, manjim delom jer tek takvo pitanje plete nove logicke zavrzlame izmedju novog poretka i geocentrizma na kojima i njihova astrologija nekako opstaje. Procitah sinoc nesto neverovatno, a to je da postoji prirodna nauka i neprirodna filozofija na koju smo mi, tradicionalni astrolozi, sveli astrologiju. Kao prvo, kako nesto iz proslosti moze da svede nesto iz sadasnjosti, valjda je moguce samo suprotno jer ne svodi tradicionalna astrologija modernu, vec moderna tradicionalnu, s obzirom da je istorijski potonja. Kao drugo, astrologija je dva milenijuma bila deo prirodne, ne neprirodne filozofije, a ono sto se sa njom desilo od vremena odvajanja iste od nauke skucilo je ovu disciplinu na nivo bezumne gatalice o kojoj bas niko nista smisleno ne ume da zakljuci. Neprirodna filozofija, vala svasta!.
astrološki tekstovi, izrada horoskopa, škola astrologije
www.natasakaralic.com